О трагању за националним наративом, јубилејима и екстремно необавештеним историчарима

Година пред нама испуњена је важним јубилејима и годишњицама везаним за историју српског народа. Могло би се рећи да је српска 2024. и година пресека – различитих “округлих“ годишњица које наводе друштво на преиспитивање вредности и постављања или обнове националне стратегије

Годишњица судбоносне Косовске битке, на пример, увек је важна и актуелна, поготово ова 635. када је положај српског народа у јужној покрајини све тежи, а могло би се рећи и судбина све неизвеснија, у контексту свакодневног терора Куртијевог режима око Косовске Митровице.

Да ли онда древни видовдански бој у тим условима има значење и надахнуће за опстанком и отпором, као што је имао на почетку 20. века? Иако су притисци великих сила све снажнији, неколико манифестација, попут пливања за часни крст на Газиводама на Богојављење, показује нам да је народни дух још несаломљен и да луча отпора и даље тиња.

Ипак, поред осталих заокружених годишњица, читав низ њих везан је за судбоносне моменте из историје модерне (обновљене) српске државе. Погледајмо како се само у једној години сусрећу и пресецају датуми српских вертикала: 220 година од Првог српског устанка и почетка Српске револуције; 180 година од Начертанија; 90 година од стварања Балканског пакта и убиства краља Александра Карађорђевића; 80 година од победе комуниста у грађанском рату и запоседања Србије; 50 година од злогласног Устава из 1974. којим је постављена темпирана бомба у темеље Југославије, а српски народ додатно миноризован и понижен у оквирима (кон)федерације; 35 година од пада Берлинског зида – колосалног догађаја који српске елите нису разумеле, а онда и амандмана на устав СР Србије уз реализацију политике јединствене, а не троделне Србије, и највећег скупа Срба на Косову Пољу из 1989; 25 година НАТО агресије и Другог косовског боја, те једног од највећих егзодуса у историји српског народа.

У свакој од наведених годишњица и јубилеја крије се још читав низ драматичних и вишеслојних догађаја. Погледајмо само искуства из 1944. и Другог светског рата. На самом почетку те године (у јануару) одржана је тзв. Бујанска конференција обласног Народноослободилачког одбора Косова и Метохије (номинално дела југословенске револуционарне борбе, али по саставу и тежњама албанске установе), у којој су обзнањене тежње дела комуниста да се овај део Старе Србије присаједини Албанији.

Као одговор на овакве тежње – из српске перспективе нису много другачије биле ни оне недавно прокламоване у Јајцу – крајем јануара 1944. одржан је и равногорски Светосавски конгрес у селу Ба. Представници предратних парламентарних странака, уз председавање КПЈ а тада предводника српских социјалиста Живка Топаловића, расправљали су о будућности послератне Југославије и сагласили се да она треба да буде устројена као уставна, парламентарна монархија, са федералним унутрашњим уређењем.

Политички ослонац за такву државу је, пре свега, тражен на Западу и у САД, па је масовно бомбардовање српских градова од савезничке авијације, укључујући и разарање Београда на Васкрс, значило велико разочарење за равногорце.

Већ неколико месеци касније, уследила је Београдска операција, још један догађај који би требало ваљано обележити: почетак ангажовања снага Црвене армије у Југославији, који је довео до слома немачке окупационе политике и ослобођења Београда након безмало 1.300 дана окупације. Али непосредно иза тога, долази и до масовних хапшења и стрељања политичких неистомишљеника КПЈ, како у престоници, тако и у другим градовима Србије; до сада је пописано 211 масовних гробница из 1944-1945.

Ако се узму у обзир и дугорочне последице комунистичке револуције, на пољу националне политике, али и економије, културе и других грана политике, могло би се рећи да је 1944. и једна од вододелница српске историје. Како је онда достојно обележити, а да се уз то не почини и груба повреда историјске истине?

У српској историографији постоји више различитих интерпретација догађаја из ближе историје, који се потом пројектују и у садашњи тренутак. Наравно, историографија није и не може да буде један биро, у ком постоји јединствено мишљење о свим драматичним епохама кроз које је српски народ прошао. И добро је да је тако! Док је била једногласна, служила је Савезу комуниста и КПЈ и била слепа на сва страдања свог народа; око много чега се разилазила, али је била сложна у ћутању о јамама насталим и “од братске руке“, а и “у име народа“.

Данас постоји један њен пол, који можда можемо назвати екстремно необавештеним историчарима, јер је тешко поверовати да неки од њих и даље остају имуни на тему српских страдања у 20. веку (понекад их и отворено негирају или подругљиво говоре на ову тему), а притом нису слободни уметници, већ креирају образовни процес генерација на нашим факултетима и институтима.

Како другачије објаснити феномен професорице, која сматра да се ауторитаризам у Србији може толерисати уколико државни врх призна Косово као независну републику, или пак оне које хрватски „Јутарњи“ види као „најугледнију србијанску повјесничарку“, а која у интерпретацији ратова за југословенско наслеђе, ваљда кроз лапсус, прескочи „Олују“, а атентат на Анту Павелића квалификује као „крвну освету“… Или пак професора који стоји на старим закључцима науке о нумеричким проценама Холокауста, али за питање Јасеновца сматра да подлеже ревизији; или пак истраживача који Дражу Михаиловића именује као „кључног човека колаборације у Србији“…

Како их другачије видети него као екстремно неинформисане, лење за праћење историографске продукције и глуве за закључке који се не уклапају у њихова идеолошка убеђења? У супротном, неко злонамеран могао би њихово деловање да оквалификује и као антидржавно.

Срећа па на креирање историјске свести не утичу само историчари – иако се може аргументовати да је доминантан број припадника овог нашег еснафа изузетно вредан, честит и посвећен свом позиву, мада можда недовољно видљив и друштвено активан.

У реконструкцији прошлости могућ је и пожељан и мултидисциплинаран приступ, уз тражење одговора и од психолога, антрополога, социолога, правника. Наравно, својеврсна интерпретација, а и значај за формирање свести о догађајима, долази и од уметника: поразмислимо само колико је о свести о природи злочина у НДХ у широј јавности допринео филм Гаге Антонијевића, а колико радови појединих академика? И колико је песма мале Павлине Радовановић приближила новој генерацији девојчица и дечака тему страдања њихових вршњака из Другог светског рата, пре него многи заморени наставник? Можда би активнија сарадња научника и уметника, бар око виталних питања, могла да допринесе и бољем саморазумевању?

Напослетку, за обележавање кључних историјских јубилеја које нас чека током 2024, неопходан је слух и разумевање политичких елита. Како се тај проблем развија, видећемо већ о Сретењу, када будемо прослављали 220 година Карађорђевог подвига.

Нажалост, у недавно презентованом програму „Скок у будућност 2027.“ није било говора и о стварању националног наратива проистеклог из историјских искустава 20. века. А то је неопходно јер на основу пресека, поука и нових закључака из 2024. можда треба трасирати и неке од даљих праваца српског хода ка будућности.

Можда би у циљу саборности око најважнијих датума из наше модерне историје и у врху СПЦ требало створити некакав одбор или одељење које би се бавило организовањем националних академија? Ваљда би тако било предупређено ново прећуткивање годишњице победе на Куманову, и давање предности једној победи над Бугарима у односу на читаво ослобођење Старе Србије.

Враћајући се на питање зашто су баш јубилеји који се обележавају 2024. значајни, дајмо и једну од могућих интерпретација које вредности формирају српски етос без обзира на деловање сила историје. Из 1804. проистекла је порука да је борба за слободу неодвојива од изградње државних институција и нечега што бисмо данас назвали правном државом.

Можемо ли данас уз највећу машту да замислимо како неки представник политичке елите кажњава свог рођака, као што је (не нужно и начином) чинио Карађорђе са својим посрнулим братом?

Али такво опредељење, уз постепено грађење меритократије, довело је до тога да савременици из региона тадашњу малу краљевину описују као „Србију слободију„, у којој су заснивали породице, каријере, мењали презимена и вероисповест.

Година 1844, ма како данас карактерисали Начертаније и ма колико то био један неформални документ, шаље поруку да је неопходно да политичке елите промишљају о дугорочној националној стратегији. Прва година Првог светског рата, 1914, у најсажетијем тумачењу говори колико је нашим блиским прецима идеја слободе и независности стајала високо на лествици вредности – чак и по цену великих људских жртава. Уз то, и да је остваривање националних циљева могуће једино уз подршку моћних савезника и правилно бирајући страну историје.

А 1934, и у годишњици Балканског пакта и у годишњици краљеве смрти, да је значајно да Србија има регионалну иницијативу, али и колико у томе треба бити опрезан будући да велике силе идеју „Балкан Балканцима“ олако могу да схвате као опасност у нарушавању њихових империјалних амбиција. О 1944. смо већ говорили, али ће у погледу изградње јединственог националног наратива о антифашистичкој борби бити неопходно не прећи осетљиве и танке границе које раздвајају ослободилачки рат српских партизана од њихове потоње злоупотребе и суштинског ангажовања против српских националних интереса. Ако међу потомцима страсних Динараца то икада ико буде успео, треба му доделити посебно признање.

Коначно, отпор агресији из 1999. с временом ће се све више показивати као доследност слободарским традицијама и епским вертикалама једног народа, потврђивање историјског референдума из 1389. у којем одговор на тему слободе, суверенитета и оданости завету увек остаје исти.

Нека оваква промишљања протичу уз уважавање свих империјалних, регионалних и трећих виђења, али нека буду намењена првенствено за „унутрашњу употребу“, хомогенизацију и ревитализацију српског народа. „Велики“ су нам показали како виде нашу историјску улогу у Паризу 2018, на прослави стогодишњице савезничке победе у Првом светском рату, када је протоколом Србији намењено место изван званичне трибине, а тзв. Косову (Хашиму Тачију) средишње место у другом реду.

Сада је време да српска пешадија поново престигне француску коњицу, макар фигуративно. Уз способне старешине  и храбро људство, и то ће бити могуће.