О. Стеван Стефановић: Вожд

О. Стеван Стефановић

„ .. Ал хероју Тополскоме, Карађорђу бесмртноме,

Све препоне на путу бијеху, к циљу доспе великоме…

Диже народ, крсти земљу, а варварске ланце сруши…

Из мртвијех Срба дозва, дуну живот српској души…“

 Свети Петар II Петровић Његош, Тајновидац

Прича о Вожду је прича о слободи. Зато и говоримо о њему данас, на Сретење.

Шта је то слобода? Како данас савремени човек разуме слободу? Видимо да се у различитим културама, у различитим срединама и у различитим народима, слобода схвата различито. Најчешће је тумачимо као слободу избора: када бирамо између две могућности, између два пута, ми смо само наизглед слободни, јер су нам оба пута споља наметнута. У хришћанству, слободу тумачимо онако како ју је протумачио Достојевски у роману «Браћа Карамозови». Овде се слобода посматра кроз конкретну Личност, односно кроз љубав. Љубав је слобода и слобода је љубав. Овакво схватање слободе врхуни у Христовој жртви, јер нас Христос ослобађа од смрти, који је деградација личности и највећи атак на љубав и слободу.

Трећи начин схватања слободе је онај начин који је својствен био нашим прецима, и који се огледа у делатности Светог Саве, у косовском завету, у Крарађорђевом устанку и у великим биткама двадесетог века. Наши су дедови желели да сами одлучују о свом животу и о својој судбини. Они су желели да живе свој на своме, да сами себи бирају вође и краљеве, епископе и патријархе.

Карађорђе је у нашем колективном несвесном уз Светог Саву и кнеза Лазара вероватно најзначајнија фигура. У себи садржи снагу древних витезова, али и духовне карактеристике правог вожда. Као војсковођа и ратник стоји раме уз раме са Милошем Обилићем. Рођен је за Ђурђиц, на жалост историчари се не слажу тачно које године, вероватно с краја педесетих година 18. века. Свети Ђорђе, чије је име понео, одредио је његову судбину, учинивши га и ратником и мучеником…

Када је 1987. године снимана сцена убиства Карађорђа у серији «Вук Караџић» у Радовањском лугу људи су љубили руку глумцу Марку Николићу и плакали. Око реконструисаног места колибе Драгића Војкића по речима Ђорђа Кадијевића, редитеља, окупило се неколико хиљада гледалаца, у једној изузетно емотивној сцени, плакали су људи, глумац Марко Николић је плакао као и читава филмска екипа. Људи су осећали кајање. Имали су свест да је ту учињено нешто јако лоше, нешто трагично, што је обележило на негативан начин даљу српску историју али и вождове убице.

Своју војничку славу Карађорђе задобија током аустријско – турског рата у коме је учествовао као аустријски подофицир у периоду од 1787. До 1791. Био је део фрајковских јединица, које су биле сачињене углавном од Срба. Учествовао је у опсади Београда, при чему је показао изузетну личну храброст када је спасио свог војног старешину, капетана Радича, притом победивши сам четири Турчина.

Током овог рата, Карађорђе ратује у Србији против Турака. У једном  тренутку аустријска војска долази до Манастира Студеница, где су у том тренутку биле похрањене мошти Стефана Првовенчаног, првог српског краља из светородне династије Немањића. Карађорђе заједно са својом генерацијом устаника тада схвата да је њиховој генерацији допало у руке да обнове српску државу, на темељима средњовековне немањићке државе.. Тада Срби формирају Кочину Крајину. Када Турци 1791. крећу у контраофанзиву, Карађорђе је лично био у јединици која је пратила пренос моштију краља Стефана Првовенчаног преко Саве.

Као што знамо, непосредни повод за избијање буне била је Сеча кнезова у којој је између осталих, убијен и Алекса Ненадовић, који би да је остао жив, вероватно био и вођа устанка. Пред Светог Саву 1804. Карађорђе прелази залеђену Мораву и састаје се са завереницима, Миленком Стојковићем и Стеваном Синђелићем у Манастиру Миљково у Доњој Ресави, поред Свилајнца, где доносе одлуку да се подигне устанак

За Сретење Господње 1804. почео је Први српски устанак, или Карађорђев рат, како су га звали савременици. На заставама устаника налазиле су се слике и иконе Стефана Прововенчаног. Ово је за устанике било веома важно, тиме су желели да покажу да њихова буна није само буна против дахија, већ почетак српске револуције, почетак обнављања наше средњовековне краљевине, чији је најбољи симбол, симбол државности, био управо Стефан Првовенчани.

На састанку који је одржан у Орашцу Карађорђе бива од стране око три стотине завереника, изабран за вођу устаника. Најпре је место вође понуђено славном хајдучком старешини и харамбаши Станоју Главашу, који је одбио рекавши да као хајдук не може предводити кнезове. Затим је место вође устанка понуђено Теодосију Марићевићу, орашачком кнезу, који је одбио образложивши да он као кнез не може да предводи хајдуке. Карађорђе је изабран као алтернативно решење, као решење које садржи у себи оба света и хајдучки и домаћински (у тренутку избијања буне, Карађорђе је имао 3000 коза). Осим тога, кнезови су знали да ако буна не успе, да ће вођа буне бити први погубљен.

Карађорђе наређује да се најпре запале турски ханови. Ханови су биле врста турске управе по селима и њих је било у Србији око шест стотина. Ханови су паљени ноћу, да се ватре даље виде и тако је подизан морал у устаничкој војсци. Већ у марту дахије бивају до ногу потучене, а Турци заробљени у градовима.

У Остружници се организује прва скупштина устаника, шестог маја, на Ђурђевдан. Ово представља зачетак парламентаризма и демократије у Србији. И ако га је каснија историографија у време Обреновића или током комунистичке диктатуре приказује као тоталитарног војног заповедника, Карађорђе већ 1805. године формира Правутељствујући совјет и пребацује власт на совјет, односно владу и скупштину, у немогућим условима у условима рата и сталних војних сукоба. Председник прве владе у слободној Србији, био је наравно, свештеник, прота Матија Ненадовић. – овога се сетите, када негде прочитате да Црква не би требало да се меша у политику.

Влада је имала шест министара, за просвету Доситеја Обрадовића, који ускоро, опет у условима рата отвара и Велику школу, зачетак Београдског универзитета. Формирана су и министарства: за војску, правду, финасије и унутрашње и спољне послове. Једном речју, формиране су институције. Организују се и војне управе, које су биле независне од државних, као и данашњим језиком речено локалне самоуправе: састављају се на локалном нивоу магистрати на челу са кнезовима, који су у пракси имали извршну и судску власт. Свака нахија имала је и војводу, који је био војни заповедник. Видимо да и наше данашње институције нису много одмакле од ових организација које вожд успоставља пре две стотине година.

Карађорђе је извојевао неке славне победе не само над дахијама, јаничарима, већ и над регуларном војском турске царевине.  Свакако су најславније од њих Битка на Мишару и Битка на Иванковцу. У Бици на Мишару вожд је извео изузетан војни маневар, ископавши шанчеве и сакривши коњицу. Сам је био у рововима, бодрећи војнике, а са крила српску коњицу је предводио поп Лука Лазаревић (опет свештеник). У турској војсци било је и пар стотина француских коњаника који је Наполеон по уговору био обавезан да проследи савезничкој, турској војсци.

На Иванковцу, Карађорђе је такође извео маневар којим је поделио војску на два дела, са две стране Мораве. Турци су се одлучили да нападну десну страну реке, проценивши погрешно да је устаничка војска на том месту слабија. После једнодневне битке, Турци су и овде били опкољени и поражени.

Слом устанка десио се јер је Русију напао Наполеон и Русија је била принуђена да се повуче из рата са Турском, писмено се обавезавши да ће се Турска управа вратити у Србију. Потписан је мир у Букурешту, осма тачка односила се на Србију. Ми смо одбили тај мир, а Турска се са свом својом силом сручила на Србију, са преко 200000 из три правца. Устаници  су у том тренутку могли да мобилишу једва 40000 људи, који нису били професионални војници. Турци су напали из правца Видина у Неготин, где пада хајдук Вељко, бранећи источну Србију са својим Тимочанима, из правца Ниша и јужне Србије и из Босне, преко Дрине.

Карађорђе на ратном савету предлаже да се народ, нејач, жене и деца поведу у збегове, а да устаници наставе хајдучку, герилску, рекли бисмо данас. борбу, јер је знао да се после многих губитака више фронтално не може супротсавити турској војсци. Ратни савет ово одбија и трећина људи у Србији бива убијено у турској одмазди.

3. октобра 1813. из Београда Карађорђе одлази у Земун са митрополитом Леонтијем и руским дипломатом, који су га неколико последњих месеци наговарали да напусти земљу. Реке избеглица са Карађорђем прелази Саву и Дунав у Срем и јужни Банат, преко сто педесет хиљада људи.. Само у једном дану у Београду, продато је у робље 1800 жена и младих девојака. Педесет девојака предвиђених за транспорт у неки од харема се тада хвата за руке и скаче у Мораву, одлучивши да је боље да страдају у валовима реке, него да служе туђинима као љубавнице у харемима. Забележено је да се по српским варошицама и градовима од лешева није могло пролазити.

Вожд Карађође у емиграцији проводи непуне четири године. 1817. постаје члан тајног друштва масонског типа, грчке Хетерије, чији је циљ био стварање јединствене православне државе на темељима источног ромејског царства, државе Срба и Грка, државе која би у свој састав укључила и Цариград и која би била под покровитељством руског цара. Незванично, члан Хетерије био је и руски император Александар. На чело војске која би ослобађала балканске народе од турске власти требало је да стане Карађорђе, тада већ славни војсковођа и свакако најугледнији и најцењенији Србин у Европи.

Као што знамо, Карађорђе је по наредби кнеза Милоша убијен, у ноћи између 25. и 26. јула, а његова глава послата је султану у Цариград. Велике силе нису дозволиле стварање балканског савеза, Милош Обреновић и Вујица Вулићевић су по речима историчара Екмечића искориштћни за убиство вожда.

Карађорђеве жеље за слободом, испуњавају његови потомци:

У Првом балканском рату, када је регент Александар Карађорђевић, Карађорђев праунук, формално командовао Првом армијом, а кнез Арсен Карађорђевић, брат краља Петра и Карађорђев унук предводио српску коњицу.

Када се мали Михајло Обреновић разболео, а већ је старији Милошев син, Милан био јако болестан, књегиња Љубица, Милошева супруга, одводи децу на Крађорђев гроб, и тамо се над телом Карађорђа, као над моштима моли Богу да јој опрости и њој и њеном мужу, убиство венчаног кума. Књегиња Љубица је дубоко у себи осећала да ће крв покојног вожда пасти на њу и њену децу. Што се на жалост, на крају и десило.

Много година касније када Јелена Петровић, вождова супруга умире у Београду 1842. године, у зиму, јануара месеца. њено тело путује на санкама читавих четрнаест дана по зими и великом снегу до Тополе. Са њеним телом на одру, путује и књегиња Љубица, плачући. Успут, у сваком шумадијском селу и градићу поворке света дочекују тело вождове удовице и клањају му се као највећој светињи. Сахрана Јелене Патровић, била је највећа сахрана у Србији у 19. веку.

Кнез Александар Карађорђевић, Вождов најмлађи син, тада док био је уз мајку на одру, као ађутант кнеза Михајла Обрановића, схватио је тада какво је расположење у народу и колика је љубав народа према његовом славном оцу. Исте године 14. септембра постаје изборни кнез, Кнежевине Србије изабран на Народној скупштини на Врачару.

Када се вратио у Србију, кнез Александар је са собом понео једино богатство које је имао, слику свог оца. Као показатељ ко је он и чији је он, као своју најупечатљивију идентификацију…