О ПРАВОСЛАВНОМ СХВАТАЊУ МУЧЕНИШТВА: НА СВЕТОГ МУЧЕНИКА ТРИФУНА 2022. ГОДИНЕ            

По свештенику Павлу Флоренском, и самом убијеном у Стаљиновом ГУЛАГ-у,“мартир“ у хришћанском смислу није просто сведок истине, као што није просто ни страдалник за истину, већ је „такав сведок који сведочи својим страдањима, и такав страдалник, чија добровољна страдања проистичу из самог садржаја његовог сведочења: та страдања оваплоћују објављену истину, објављена истина остварује се у тим страдањима“.

Мучеништво је, од почетка, било мера и провера црквене вере. Као што у паганству није било мученика за паганизам, тако је Хришћанство без мученика незамисливо. Појам мучеништва проширио се на девство, монаштво и исповедништво; појавило се „бескрвно мучеништво“, а тропар мученицима се пева и приликом рукополагања свештеника и приликом Свете Тајне Венчања- дакле, и свештеничка служба и брачни живот немогући су без ношења мученичког крста на плећима. Отац Александар Шмеман је приметио да брачне круне крунишу предбрачну чистоту, сведоче о човековом, Богом дарованом, царском достојанству, али и указују да је живот супружника страдалништво које води ка Васкрсењу.

Флоренски тврди, етимолошки анализирајући појам „мартириа“, да он има везе са „сијањем“, „борењем“ и „сећањем“. По њему: „Сведочење истине јесте сијање. Али да би се сведочила истина, треба се борити, побеђујући таму незнања и лажи: сведок је борац и духовни победник. У борби се пак не само задају, него и примају ударци, и зато се мора страдати, мучити и сустајати, па чак и умрети. /… / Да, „мартир“ не сведочи своје, не у своје име, не на своју иницијативу Он се управља истином која објективно стоји пред њим и обавезно од њега захтева подвиг, истином која води у страдање, чак до крви и смрти /… / Не потврђује крв речи, као њихов спољашњи додатак, већ речи обја- шњавају крв, јер се унутарње већ садрже у њој. Нису прво речи, а после крв; већ је просто крв у којој су речи, крв из које се као пара диже исповедање /… / Мучеништво је крв која говори о истини“.

Мученик је сведок зато што даје оно најдрагоценије – свој живот! – да би потврдио постојање вишње реалности, која јесте управо то – реалност, а не измислица. Пошто зна да је васкрсење сушта истина и темељ на коме све почива, мученик не може а да се не бори до крви да би посведочио благодат васкрсења која у њему већ обитава. Својом крвљу он запечаћује сведочанство да је видео други свет и да је то једини пут достојан човека каквим га је Бог замислио.

Христос је Првомученик – Првосведок, Сведок верни (Откр. 1, 5); Он је „Амин, Сведок верни и истинити“ (Откр. 3, 14) – јер би Очев Домострој без Христовог голготског Амин био неостварен.

Апостоли су сведоци Јединог Сведока, Који им каже: „Ви сте сведоци овоме“ (Лк. 24, 48) – живота, смрти и васкрсења Његовог; они су Христови сведоци од Јерусалима до краја земље (Д. Ап. 1, 8). Апостоли себе називају сведоцима (Петар је „сведок страдања Христових“ (2 Петр. 5, 1), а Јован, који виде пробадање ребара Христових, посведочи и сведочанство је његово истинито (Јн. 19, 35). Апостоли нису никад доказивали да је Исус из Назарета „историјска личност“, нити су филозофски улазили у „тријадологију“; они сведоче да су чули речи Првосведока Христа о Њему, Оцу и Духу Светом и да су видели Његово страдање и васкрсење. Апостолство је сведочење до крви. Зато умученог од сатаниста, епископа пергамског Антипу Христос назива Својим „верним сведоком“ (Отк. 2, 13).

Пошто мученици не беже од земље, него стреме Небу, они се наслађују преобиљем небеских откривења и озарења. Свети Стефан види „небеса отворена“ и Христа „одеснују Оца“ (Д. Ап. 7, 56). А Откривење Јованово, које непрестано говори о мученицима убељеним Крвљу Јагњетовом, препуно је и небеских виђења и тајни. Није случајно да су многи познији хришћани, приликом уласка у катакомбе, осећали небески мир и тишину, која радосно чека „пролеће тела“, како васкрсење назива римски апологета Минуције Феликс. Мученици су „облак сведока“ (Јевр. 11, 37-38; 12, 1-2) који су својим присуством у Цркви покренули све, а најпре монаштво – добровољно умртвљење тела ради преображења и душе и тела благодаћу Божјом. Зато је монаштво и настало када је царство римско постало хришћанско – црвена нит сведочења животом нити је могла, нити смела да се прекине. По Флоренском, „подвиг хришћанског живота, какав год он био по својим спољашњим условима, унутарње јесте увек мучеништво, јер представља одвајање себе од овог света у име оног света“. То јесг, опет по Флоренском, „свети је сведок и сведочанство, али не због тога што говори, већ зато што он јесте свети /… /“ У „мртвим водама историје“ он је свагда жив, показујући и доказујући да је живот јачи од смрти.                                                                                                  Није зато нимало случајно што се, по српском, румунском, руском православном обичају, у антиминс ушивају частице моштију мученика – живих сведока Прволитурга Христа, Чија је Крв убелела таму палог света и призвала нас у вечну светлост. Ми смо храброст да улазимо у Светињу над светиња добили управо захваљујући новом и живом путу Крви Његове (Јев. 10, 19). Јер, по речима Златоустове Литургије, Христос је Онај Који приноси и Који Се приноси, Који прима и Који Се раздаје: Он приноси жртву као Архијереј по чину Мелхиседековим; и приноси Себе, као Јагње Божије. Он је Господ Који жртву прима и Себе даје за храну вернима – причасницима.

Свети мучениче Трифуне, моли Бога за нас!

ВЛАДИМИР ДИМИТРИЈЕВИЋ