Јелена Георгијевна Пономарјова: О МРТВИМА САМО ИСТИНУ

Поједини руски медији су већ почели да жале за смрћу Мартија Ахтисарија, уз обавезно помињање Нобелове награде за мир. У међувремену, ова награда је одавно изгубила свој првобитни смисао, а сама чињеница је да је Нобелова награда од неког времена, постала жиг националних издајника и убица. Довољно је навести имена таквих лауреата као што су Кисинџер, Валенса, Сахаров, Горбачов, Картер, Гор, Обама. Додајмо овој листи организације као што су ЕУ, OPCW, (Организација за забрану хемијског оружја Organisation for the Prohibition of Chemical Weapons) Меморијал – и све постаје јасно.

Сада о персони. Ахтисари је рођен у Виборгу 1937. године у породици финског официра норвешког порекла. Током рата 1939-1940. породица се преселила у Финску. Након универзитета, Марти је радио на различитим нивоима финског министарства спољних послова; од касних 1970-их – специјални представник генералног секретара УН у Намибији; био је на високим позицијама у УН. Његови звездани тренуци су дошли у време југословенских ратова.

Резултат Ахтисаријевих активности је, између осталог, била трагедија стотина хиљада Срба и незацељива рана Косова. Године 1992-1993 био је на челу радне групе УН за „сређивање“ ситуације у Босни. За добре резултате својих западних господара у овој области, 1994. је постао први председник Финске изабран на народним изборима. Марти је аутор тзв „Ахтисаријевог плана“, који је заправо легитимисао процес сецесије Косова. Бројне одредбе плана биле су у супротности са Резолуцијом 1244 Савета безбедности.

Југословенски лист „Недељни телеграф“ је у јуну 1999. године, позивајући се на Милошевића, објавио детаље преговора Черномирдина и Ахтисарија са председником Југославије: „Ахтисари је започео састанак следећом изјавом: „Нисмо се овде уопште окупили ради дискусије. или преговора”… Милошевић је узео документа и питао: „Шта ће бити ако не потпишемо?“ Као одговор, Ахтисари је померио вазу са цвећем са средине стола прешао дланом преко углачане површине и додао красноречиво: „Београд ће бити као овај сто. Одмах ћемо почети са тепих бомбардовањем.” Настао је тренутак тишине, а онда је додао: „За мање од недељу дана биће пола милиона мртвих.“

Шта рећи- какав миротворац?  Скот!

Недвосмислена подршка албанској страни током косовског „решења“ објашњава се не само политичким интересима, већ и корупционашком компонентом. Према подацима немачке обавештајне службе,  БНД-а који су „процурили“ до немачког часописа Focus, 12. фебруара 2007. у 18:23 мерцедес албанске владе је стигао на паркинг УН у Приштини. Два кофера са дипломатским налепницама су достављена у Ахтисаријеву канцеларију. Још два кофера су достављена 24. фебруара, али је овај пут товар донео сарадник косовског боса и један од спонзора терористичке организације – Ослободилачке војске Косова – Б. Пацолија. У коферима  се налазило око 40 милиона евра, који су накнадно пребачени на рачун у кипарској банци отвореном на Ахтисаријево име. Поред тога, у досијеу се налазе снимци преговора Ахтисарија и Пацолија у којима се говорило о могућности да овај други постане председник Косова. Приштина је 17. фебруара 2008. прогласила независност, а за неколико дана новонасталу државу признале су скоро све земље западне коалиције (са изузетком Грчке, Шпаније, Кипра, Румуније, Словачке).

Мисија је обављена – дошло је време за награду: какву је након издаје другара у рату добио антијунак цртаног филма „Дечак–Невљалац“. Након што је учинио многе диверзије и дигао у ваздух муницију, Неваљалац је од буржуја добио „теглу џема и корпицу кекса.“ У октобру 2008. Ахтисари је постао добитник Нобелове награде за мир.

Дакле, без икаквог саучешћа.

 

Јелена Георгијевна Пономарјова

Доктор политичких наука, професор МГИМО (Московски државни институт међународних односа) специјалиста за новију историју Балкана и „обојене револуције“. Председник Међународног института развоја научне сарадње

Превела са руског језика

Радојка Тмушић Степанов