О. Дарко Ристов Ђого: Завјет отпора

Почетак руске операције у Украјини заокупио је пажњу свјетске јавности у толикој мјери да смо готово престали да пратимо остала дешавања у политичком и културном животу колективног Запада. За то је заслужан и талас силне русофобије који је „русскому человеку“ и његовом српском брату јасно оцртавао границе (не)пожељности.

Зашто нас се, онда, и поред наше ирелевантности за амерички културни рат или прогнаности из колонијалне европске културе, тичу дешавања на Западу? Зато што се политички фактори колективног Запада и даље снажно уплићу у нашу свакодневицу, али још више зато што су културни утицаји Париза, Лондона, Берлина, па и Њујорка трајни и свеприсутни и у Москви, Београду, Херцег Новом, Српском Сарајеву? На пресјеку политике и културе, уосталом, увијек се дешава преврједновање културних врједности једног друштва у правцу политичког (ауто)колонијализма (тј. аутошовинизма), а култура често може оно што политика не успијева. Питате се да ли је то могуће? Ево најочигледнијег примјера: српски народ је у скорије вријеме престао да буде биолошки виталан и културно отпоран, након епохалних страдања у два свјетска рата. Сексуална револуција је довршила оно што усташка кама није успјела да заврши. Први пут у својој историји почели смо да процјењујемо пожељност своје дјеце у зависности од наших захтијева и њихове успјешности у замишљеном будућем свијету.

Метропола и колонија

Оно што се дешавало у САД врло брзо је постало свакодневица, наводно „идеолошки супротстављене“ Југославије. Већ од тада постоји правило да је садашњост америчке културе и политике – будућност њених колонија. Политичких и културних. Култура, међутим, као средство политике допире и тамо гдје политика не досеже. Као што у скорије вријеме горко истинито рече Зоран Чворовић – цјелокупан руски војни и политички ангажман данас неће имати плода ако се не пронађе другачији културни образац (тј. начин живота) који неће бити заснован на капиталистичком конзумеризму. Конзумеризам може да организује друштво око потрошње, свакако успјешније од комунистичког организовања око производње, али ниједан ни други не могу да осмисле човјеков живот око нечега што би надилазило једно или друго. Зато су друштва заснована на „апстрактним“ вриједностима данас присутна само тамо гдје влада неки облик метафизике – религијске или политичке.

Правило да су садашња стања Мегалополиса будућа стања његових колонија до сада се показивало неумитним. Већ је Миша Ђурковић, говорећи о друштвеној агенди којом се мијењала наша перцепција јавног морала када је у питању сексуалност, описао стадијуме нормализације: најприје запрепашћеност, затим равнодушност, затим нормализација, да би се кренуло даље. Недавно сам имао прилику да поново погледам трећи наставак Кополиног и Пузовог класика „Кум“. Иако ми је сваки пут било чудновато зашто се Винсент Мансини (Енди Гарсија) и Мери Корлеоне (Софија Копола) тако олако упуштају у инцестуозну везу (све ословљавајући се са „рођаче“/“родице“), просто претраживање на интернету оставило ме је тек без ријечи: на платформама за постављање питања понуђен је не само одговор на питање о прихватљивости инцеста на Сицилији већ и доста коментара о инцестуозним везама коментатора. У извјесном смислу, инцест је као друштвени табу, примјетио је већ Ђурковић, одавно превазиђен у популарној култури. Иако нам данас изгледа непојмљивим ситуација у којој је инцест и код нас „нормалан“, трајна културна радијација се до сада показала непогрјешивом. Културни топос „инцеста“, уосталом, брзо је доспио и у „српску“ филмску продукцију. Уосталом, концепт према коме државе и друштва и не треба да се тиче шта неко ради у своја четири зида (докле год тиме не угрожава никог другог) не познаје ограничења друштвених табуа. Противрјечно је уопште тражити важење ма које друштвене вриједности у друштву у коме су најтемељнији, најснажнији, најконструктивнији и најдеструктивнији аспекти човјековог бића препуштени искључиво субјективном осјећају појединца за добро и лоше, свето и профано, дозвољено и забрањено.

Релативизација до ништавила

Наличје једног свијета потпуно заснованог на субјективном осјећају за добро и лоше већ се појављује на хоризонту одумирућег, али и даље културно и политички моћног Запада. Иста идеологија која је преко културе преорала и наш осјећај за стварност данас је помјерила границе до отворено умоболних размјера. Схватање да су биолошке категорије неважне, да не постоји уопште „нормално“ и „ненормално“ опредјељивање и понашање, довело је до апсурдних и трагичних посљедица које нису комичне, чак и када изгледом подсјећају на неки карневал који се никад не завршава. Спортисти који су измјеном субјективног осјећаја припадања мушком полу одједном постали „жене“, па добијају медаље у женским дисциплинама, људи који преду и завијају и од других траже – а почесто и добијају – опхођење као да су у питању мачке и вукови, неограничен број личних замјеница и „родова“ који се измишљају из дана у дан како би сваки „индивидуални осјећај“ могао да се одрази у језику – све је то стварност Америке данас. Стварност која ће истим културним каналима доћи код нас. Не вјерујете? Не морате: културна политика и рачуна са нашим невјеровањем, док не осванемо у земљи у којој је немогуће – не само могуће већ и пожељно, а самим тим у извјесном смислу и нормативно.

Да ли је могућ отпор оваквој будућности? Парадоксално је да на два паралелна плана одговори могу бити сасвим различити. Наиме, као што смо показали деведесетих година, на политичком плану, Срби су били у стању да не одустану од свога идентитета под несагледивим притиском, тј. изложени директној агресији. Политичка и војна способност Русије да буде и даље суверена држава јасно показује да је политички отпор могућ. Али шта је онда са културним отпором? Да ли је изложеност културној радијацији могуће ријешити искључиво доношењем легислативе којом ће се спријечити даља ерозија породичних вриједности? Ма колико овакви поступци били својеврсна културна профилактика, донекле подсјећају на покушаје Октавијана Августа да законодавством ријеши декаденцију римског друштва. Законима је могуће много шта спријечити, али никада обновити осјећај смисла живота. За то је потребно лично и заједничко осјећање једног народа да је живот сваког од нас – смислен. Он је смислен не као непрекидни слијед пријатних утисака већ као ток смислености у коме учествујемо заједно са онима прије и послије нас.

Једном ријечју: потребан је хришћански Завјет. Када је, између 1463. и 1557, и сама Српска црква упловила у своје организацијски најтамније дане, у Србима се рађао један трајни осјећај, који из нас није сасвим нестао ни данас. Осјећај да оно епохално догођено на Косову пољу 1389. није само једна епизода у непрекидној свељудској трагедији освајања и отпора. То тада и тамо догођено постало је смисао живота, конкретизација Христове жртве и Васкрсења, уједно трагедија опредјељења за јуче и за сутра. Наш Завјет је постао наш идентитет, одговор на питање „ко си?“ Данас је Завјет можда и најзначајнији „ресурс“ нашег опстанка. Тржиште идентитета нуди и опцију „без идентитета“. Зато је фронт у коме учествујемо – културни, политички, врједносни – борба не више за српски идентитет већ за идентитет по себи, за могућност да људско биће постоји у стабилности нечега што он и његова заједница држе добрим, нормалним, моралним, смисленим.

Какве везе онда данас имају амерички тинејџери које носе мачје огрлице, завијају и не желе да кажу да ли су дјевојке или дјечаци, са овом нашом дјецом коју тек сада уче да експериментално посматрају себе и раде и осјећају све оно што им падне на ум? Шта стоји између једних и других? Само проток времена, ако не буде отпора. Али ако желимо да постојимо, онда немамо друге до одупирати се. Онда између њих и нас стоји Косово. Стоји Завјет.