О. Дарко Ристов Ђого: Власт невољна да саслуша Кустурицу није способна да влада
Емиру Кустурици није потребна одбрана. И то не само зато што је Кустурица, уз Новака Ђоковића и Николу Јокића, једина планетарна асоцијација на српски народ данас. Не треба одбрана Емиру јер му Владимир Владимирович и патријарх Кирил честитају рођендан а и даље са руских радио станица грми хит Браће Грим „Кустурица“. Не треба одбрана режисеру који читано пише али и даље чита више него што пише (што је данас ријеткост и код писаца који живе од пера). Што да браниш човјека који сваког дана од анегдота, људских судбина и смисла живота прави трајну умјетност.
Проблем са најновијим нападима на Кустурицу одлично показује умну, чак и политичку скученост олигархата у српским земљама. Зато смо као друштво ту гдје јесмо: исувише много људи је помислило да су покупили сву памет свијета јер су некажњено стекли први па све остале милионе. И шта онда има њима да се говори и објашњава – све што „има да се зна“ у животу, како да се „снађеш“, они су, је л’ те, научили. Та когнитивна ограниченост не види своју плиткоумност ни неспособност ни када друштво доведе до пуцања и против себе изазове безмало све од реда који не пристају да им олигархат кроји капу и буде господар живота и смрти. Да кловнови које спомиње Кустурица могу да схвате било шта, можда би им се појавила мисао да то што им неко тог формата говори има смисла, макар се супротстављало њиховом финансијском и (гео)политичком рачуну. Но, како ми је одавно рекао старац Викторин у манастиру Сихастрији: блесан, да није тврдоглав, не би ни био блесав. Власт невољна и неспособна да саслуша Кустурицу (кад већ не жели да чује сопствени народ) није ни способна да влада. Неће њу појединачно срушити ни један ни два интервјуа Кустурице већ сопствена осионост иза које не стоји ни изблиза онолико интелигенције колико она мисли да посједује. Постоји једно правило сваке друштвене промјене: оне су неминовне када они који носе моћ помисле да посједују животе свих других.
Погледао сам, као и сваки пут Кустин интервју и у њему нашао тачне дијагнозе и невиђено хумористичну али важну епизоду о лету у Румунију и Чуругу. Иначе, за сам помен Рио Тинта чуо сам од Емира прије него што се то име почело мотати око српских земаља: Куста је њихов глас и појаву нашао по Латинској Америци. Рио Тинто је тамо одавно симбол и темељ колонијалног израбљивања. Зато нема потребе да Емиру или мени неко из Москве или одакле год објашњава шта је Рио Тинто. Знамо ми то и без Москве и са њом. Њега не воле сви који воле слободу.
А они који воле слободу, некако другачије од олигархата, макар их пљували по медијима, воле Русију и Србију. Тако се, ето, десило.
