О. ДАРКО РИСТОВ ЂОГО: Више нас је коштала „врлина“ увезена са Запада него сав гријех Истока

Пише: Дарко Ристов Ђого

Видјех ових дана, на маргинама расправа о Русима и Русији, како се, ваљда у склопу свјесне или несвјесне рационализације сопствених надања, пројекција, снова, говори о декаденцији руског друштва.

Наравно: савршена друштва не постоје, па ни руско није такво. Његови идеали су, управо као и идеали српског друштва, свјетлости удаљених свјетлионика у тминама живота и историје. Идеал Свете Руси(је) – и у историји, и у садашњости – јесте метафизичко и етичко смјештање оног најбољег у нама, наших тежњи које нису сасвим смјестиве у неко вријеме и простор, али без којих би све што јесмо – било бесмислено. Сјетимо се, уосталом, да и за нашу косовску завјетну смислотворећу трагедију важи и да су јој претходиле дезинтегришуће зађевице племства (и Руси имају исто казивање, везано за татарски јарам као и израз кнежевске „усобице“) изражене у Његошевом „великаши, проклете им душе“, али је истовремено „све је добро и честитио било/и миломе Богу приступачно“. Јер: изнад блатњаве стварности, као њено мјерило и оријентир, стоји идеал.

У том смислу: идеали не чине сами по себи стварност, али ни стварност, друштвена или политичка, која никад није у стању да изнесе идеале, не одриче њихови дејственост, уколико вектори нису сасвим изгубљени. Зато је трагично то што и Русија и Србија и даље живе инерцијама идентитетских и идејних лутања ХХ вијека, али то не значи да су и идеални ранијих вијекова данас сасвим недејствени.

Међутим, оно што посебно илуструје инфантилност приче о Русији у којој се „породица распала“ а људи „трауматизовани материјалисти“ који се само одају пијанству и блуду јесте – парадоксално – историјско трајање „такве“ Русије! Дакле: не, господо, Русија није од јуче препуна и разних подлаца, није од јуче дом људи који у степи траже нешто што не могу наћи, најдубљих и најдивнијих, најгрешнијих и најјаднијих људи. Као да се нешто ново рекло о Русији и као да то сами Руси нису рекли о себи!

Прочиташ средњовјековне „повијести“: монаси се жале на пагане који су се крстили, али нису још примили хришћански етос. Погледаш житија светих људи – колико само гријеха и чемера, поред светости и свјетлости! Дисфункционална породица! Нисте читали Достојевског – дисфункционални браћа Карамазови, нисте читали Шолохова – ко ли је тамо „функционалан“? Нисте читали Пастернака – онај др Живаго, и Русија-Лара, дисфункционални и витални, истовремено. Чемер руског човјека – а „Москва – Петушки“? Јесте ли гледали „Брата“?

Да ли је функционалан „Лавр“ Водоласкинов? Не. Као ни његов предложак – св. Ксенија. Љубав је дисфункционална у трагичном свијету, не само гријех и заблуда, уосталом.

Није ово никаква апотеоза гријеха, руске заблуде – мада би и то било сасвим руски. Већ само подсјетник да је Русија као живот: несмјестива и немјерљива мјерилима ваше „фунционалности“.

Па се не брините за нас. Ми смо живјели без вас. Више нас је коштала „врлина“ увезена са Запада него сав гријех Истока. Са њим смо живјели и борили се. Изборићемо се и са овим новим. Дисфункционални.