О. Дарко Ристов Ђого: Театар апсурда и заветни народи

Театар апсурда. То је наша стварност данас. У свему, у најмањем. Испред мене новине, старо стјециште апсурда, са насловом: “Срби неће бити странци на Косову – сви ће добити приштинска документа!”  Поред мене – жучна расправа двојице пријатеља: Иран, Израел, пројектили, базе, цијена нафте, Трећи свјетски рат, Апокалипса јуче.

Испред мене Нови Завјет на хеленском и Стари Завјет на јеврејском и никаква могућност саопштавања чињенице да су то списи на језицима на којима их је Бог откривао, а не геополитички манифести. Стварност медија појела је могућност разумијевања било чега осим онога сад и онога што кажу они који подржавају моје мишљење. У таквом свијету живимо.

А Срби не разумију рат на Блиском истоку и то не (само) зато што не разумијемо иврит и фарси већ и зато што су се некада давно разишли основни културни импулс српске културе са јеврејском и персијском. И то већ негдје у 19. вијеку. Ми смо кренули путем изградње вертикалне културе, окренуте савременицима, са надом да ће Срби сви и свуда (у другој половини 19. вијека замијењени Јужним Словенима свима и свуда) прихватити наше напуштање предачког утемељења.

Није наша данашња ћирилица дошла као узрок већ као посљедица промјене културног кода: то што је она “практична” и “демократична” подразумијевало је жртву – она више није окренута предвуковској српској култури будући да ни “писмен” Србин данас нема способности – а ни воље – да чита било шта написано предвуковским писменима и радије ће вјеровати у ма коју фантазмагорију о српским амебама него узети уџбеник старословенског или црквенословенског у руке.

Паралелно са тим временом – Јехуда бен Леви графи савремени иврит на основи библијског, оживљава вијековима у свакодневици неупотребљаван језик. Када дијете у Тел Авиву или Техерану уђе у школу, њему читава култура, образовни систем, околина преносе јасну поруку: учићеш овај алефбет/абџад јер је то писмо наше цивилизације. Неважно је што сада алеф или ајин немају гласовну вриједност.

Њихова једина вриједност јесте у томе што нас везују за претке. Тако се формирају колективне свијести утемељене у осјећању да стојиш на раменима предака и имаш завјетне задатке за потомке. То су цивилизације које памте, које су непрекидно у Завјету, у задатку, у мобилизацији.

Када сам 2022. ушао у хотел у Техерану, на видео биму се стално смјењивала порука на којој је био цртеж Израела који слуша све што неко у Техерану коментарише. Прије само мјесец дана, на рецепцији хотела у Тел Авиву, особље вам фино објасни гдје је склониште за случај рата са Ираном. То су хотели, нису касарне, али хотели у земљама које живе у сатлном сазнању да су мир и рат повезани, да прије или касније у њиховој смјени мора доћи и час који је дошао.

Овај рат тамо никога није изненадио – Иран и Израел се постојањем спремају за њега. И када би заиста дошло до апокалиптичког уништења и једног и другог, десет људи који би остало испод рушевина учили би да пишу писмом своје цивилизације, да уче дјецу да је живот – задатак и обавеза, а не искључиво лахорасти сан о Дубаију или ноншалатна кафанска прича (мада оријентална култура воли и тај хедонистички апсект живота). Воле људи и у Техерану и Тел Авиву живот, воле и себе, али су спремни и да их живот заболи и да га изубе знајући да припадају заједници-цивилизацији старијој од њих самих.

Трајни импулс подсмеха сопственој прошлости остаје у свему што након Вука радимо

Вратимо се мало у учионицу, ону српску. Тамо нам учитељица објасни да је наша азбука најефикаснија на свијету и најпрактичнија. Да смо прије Вука имали сијасет писмена којима је истекао рок трајања. Објасни нам да се не вриједи трудити да та писмена научимо и ту цивилизацију дотакнемо. Да је практичност све и свја у језику.

А онда, када наша дјеца почну да уче језике великих цивилизација – укључујући и руски, највећи језик наше цивилизације – начело практичности оде кроз прозор. Нити га има енглески правопис, нити руски, а шта тек рећи о кинеском? Но трајни имупулс подсмјеха сопственој прошлости остаје у свему што након Вука радимо и не могу га надокнадити покушаји да се у ту прошлост ускочи постмодерним фантазмагоријама о неопаганском аутохтонизму.

Тако је како је – то казује наш културолошки код. И сада живимо то “тако је како је”.

Ми смо се у међувремену трајно демобилисали. Апсурд према коме те убјеђују да је албанска окупација изузетан успјех могућ је само у култури помиреној са сигналом предаје, оним “тако је како је, гледај ти себе и своје”. Нисмо увијек били такви. И ми смо знали за Завјет, за трајање испред и након нас, за Косово и Метохију као залог нашег постојања и будућности. Чињеница да данас као кибицери гледамо окршај великих предачких цивилизација могла би да нас освијести: и ми морамо мијењати културни код. Колективно. Но то можда за нас сањаре. Тако је како је, кажу ми познаници, на питање о поробљавању Срба на сјеверу Косова и Метохије. Тако је како је прије или касније дође свакоме по своје.

Наслов и опрема текста: Нови Стандард

Извор: Покрет за одбрану Косова и Метохије

Насловна фотографија: Wikimedia commons/IsmailGagica/CC BY-SA 4.0