О. Дарко Ристов Ђого: Спасити Христа од смрти, Видовдан од „пораза“
Од како је зора Васкрсења загријала палестинску пустињу и људско трагично постојање, непрекидно се појављује неколико путева ка Јерусалиму.
Првим путем за Јерусалим иду они који не вјерују, или не желе да вјерују да је Јошуа Мешиха васкрсао. Другим они који би, попут Томе, да ставе прст у Богочовјекове ране и да се увјере. Трећим иду они који вјерују да се нешто догодило, али им је од свједочанства Марије Магдалине и Апостола драже да „сами прокљуве“ шта се то заиста догодило. Четвртим, пак, они којима је најлакше да вјерују да Христос, Син Божији, није никада ни умро ни васкрсао. Јер какав би то уопште Бог, или Син Божији био – када би страдао за људе? Не: најједноставније је мислити да се све то другима причинило – умјесто Христа, распет је неко други. А ако Велики Петак и није био привид, онда је можда најлакше размишљати да распети није заиста васкрсао већ се то духовно васкрсење причинило свједоцима који су са Васкрслим разговарали.
У богословској терминологији схватање да су се поједини догађаји историје спасења само причињавали назива се „докетизам“, од хеленског коријена δοκεῖν – „мислити, сматрати“ (од истог коријена је и ријеч „догма“ – „оно о чему се промишља, мисли, размишља“ или „оно што је промишљено“, „осмишљено“).
СПАСАВАЊЕ БОГА ОД СМРТИ Биће да је докетизам стар колико и хришћанска Блага Вијест будући да већ јеванђеља истичу оне детаље Спасовог послијеваскрсног дружења са ученицима који нам показују стварност, тјелесност Његовог Присуства („И показа им руке и ноге. И док они не вјероваху од радости и док се чуђаху, рече им: имате ли што за јело? И они му дадоше комад рибе печене и мед у саћу. И узевши једе пред њима.“ Лк 24,39-43; Јн 21,5-6). Но, без обзира колико јеванђеља увјеравала, увијек су постојали они који су „знали боље“ и спасавали Бога од смрти.
Докетизам, дакле, није само један теолошки став. Прије је по сриједи менталитет, психолошки тип који се, зато, појављује свугдје тамо гдје имате људе и њихову потребу да спасу Спаситеља од страдања и смрти. Брани се тако људско немоћно биће и само од смрти као пораза, од понижења пред масама и злостављања од моћнијих од себе.
Није онда нарочито чудновато да се својеврстан „косовски докетизам“ појављује с времена на вријеме у круговима нашег свијета који с правом не разликује родољубље и васпитање. Већ у сусрету са Новим вијеком српска историографија почела је да тражи „стварне“ појединости Косовског боја. Но ако су историјски позитивисти XIX вијека, опијени духом времена, раздвојили „историјску истину“ од „народне истине“, тек је свеопште погружавање Срба у постмодерну на почетку XXI вијека довело до једне нове, овај пут модерне „митологије“ у име „историјске истине“.
Иначе оскудни извори о ономе што се догодило на Видовдан 1389. године почели су „поуздано“ да се допуњују се новоуспостављеним „открићима“, иако се у међувремену није открио нити један релевантан нов историјски извор о току битке. „Демитологизација“ Косова се тако вршила и са „десне“ стране јер, док су нас разне туђе владине организацијe „деконтаминирале“ позивима да се оканемо Небеске Србије (пожељно је и земаљске!) и „мита о Косову“, дотле су нас добронамјерни аутори, мање вољни да слушају глас предака а више своје унутрашње духовне потребе, запљускивали идентичном поруком: „Косовски мит је лаж. Срби су побиједили. Народ се преварио у каснијим доживљajима Видовдана. Не само што народни пјевач није добро хронолошки смјестио смрт Вука Бранковића већ га је и неправедно оклеветао.“
Овакав приступ не представља нарочито чудо. У њему се дотичу модерна охолост и потреба да се одупремо свеопштем дефетизму, садржају и тону пропаганде којом нас убјеђују да је наше доба искључиво доба српских пораза. Не, ми нисмо поражени. Што значи – нисмо то никада ни били. Како је човјек ХХ вијека склон да удише осјећај информативне надмоћи над пасовима својих предака, потреба за побједом се лако уклини у фактографске корекције народног пјевача.
Како се формат политичке емисије данас сасвим превратио у свеопшту причаоницу у којој су све теорије – „истине“ а све „истине“ само „теорије“, слуђивање овог народа „тајним историјама“ и „истинским значењима“ косовског Завјета постало је свакодневни садржај којим нас засипају са телевизијских и других канала. Иако је већ философија мита крајем XIX вијека јасно нагласила да митска свијест није ни лажна, ни мањкава, већ посебан начин на који човјек казује о смислу свога постојања, такав поглед није ни дотакао разне „демитологизаторе“ Косова. На руку им иде и својеврсна опсједнутост успјехом као апсолутним политичким, па чак и псеудо-етичким критеријумом коју су прихватили и многи млади српски националисти.
УСПЕШНА ПРИЧА Ако је све до скора стање српства најбоље сумирала мисао Драгоша Калајића о захтијевности постојања Србином, нова генерација родољубивих мислилаца жели да начини синтезу између српског становишта и захтијева епохе ставом о томе да је „српство успјешна прича“. Понекад и „само и искључиво успјешна прича“. Та помама за успјехом по сваку цијену није, међутим, породила толико осјећај наше непобједивости и бескомпромисности колико потребу да се и несумњиво лоши потези власти прикажу као „побједе“ (сјећамо ли се Бриселског споразума којима смо предали добар дио органа власти на сјеверу АП Косово и Метохија а који је приказиван као „побједа од 5:0“?)
Проблем са овим ставом не састоји се само у томе што се поиствојећивање српства и успјеха може показати слабим фактором (само)идентификације у временима искушења. Уосталом, можда се данас то чини малим и недовољним, но у ситуацији у којој је „међународна заједница“ против вас – и сам опстанак и отпор је успјех по себи. Ужасно смо страдали, негдје са политичким успјехом, негдје сасвим уништени, негдје са неразрјешеном судбином, али опстали смо, вољни да и даље будемо народ. Наша жртва и сама воља да се не глајхшалтујемо по директиви – и то је наш успјех. Српства (које је име за једно конкретно хришћанство) има само онолико колико има спремности за напор, а без напора је немогућ било какав успјех. Међутим, дијалектика жртве и побједе није просто увећање дијалектике напора и успјеха. Васкрсење је понорница која, попут косовског Завјета, понекад захтијева вијекове „пораза“ у нади на побједу, ослобођење и уједињење.
Онолико колико смо кроз читав ХХ вијек трчали у рај југословенске утопије, толико смо данас понекад претјерано нестрпљиви да се „догодине у Призрену“ догоди сљедећег дана, заборављајући да „догодине“ надилази моје биће временски, етички, метафизички, телеолошки. Разложивши библијско-његошевску тајну о „васкрсењу које не бива без смрти“, процијенивши да смо се смрти већ довољно нагледали, ми тражимо да се васкрсли Бог појави овдје и сада.
Раздијеливши Велики петак и Пасху на два супротстављена лица – лице пораза и лице побједе – побрисавши, попут цјелокупне (пост)модерне културе танку али космички снажну везу између јаука на крсту и радосног пасхалног узвика, ми исправљамо и претке и савременике, тражимо од њих да побједе без жртве, као што бисмо најрадије и сами да живимо побједу без страдања. Наравно, није се цјелокупна српска култура расточила на тражитеље побједе без пораза, на спаситеље Христа и Обилића. Понекад, као кроз пјесме „Београдског синдиката“, у нама се нађе онај исконски осјећај за „светлост из рана, васкрс из јама“. Наш осјећај није сасвим подложан диктату ритма епохе: они који би да увијек буду на страни побједника већ одавно нису више Срби. Но питање за нас није да ли желимо да будемо на страни историјских побједника већ на страни Побједника над историјом.
Њему је, успут, још прије поласка на Голготу, Петар предложио да не страда. „Иди од мене, Сатано, саблазан си ми јер не мислиш што је Божије већ што је људско“ (Мт 16,23). Оштар, нељубазан, политички некоректан начин да се каже да је помисао о томе да је спасење могуће без страдања – демонска ствар. Исус се молио да га мимоиђе чаша страдања, али је знао да га она не може мимоићи. Зато нема потребе да човјек спасава Богочовјека од крста. Јер тиме не жели да спаси Бога. Већ себе.
