О. Дарко Ристов Ђого: Сирија шаптом паде…

Сва панорама догађаја на међународној сцени показује нам да су сви гласови о скором краху колективног Запада и успостављању мултиполарног свијета још увијек преурањени када је опис тренутног стања ствари. Заправо, не само да су посљедњи удари директних сатаниста из швабовске номенклатуре показали да Империја има и воље и снаге да узвраћа ударце већ стоји право питање да ли ће се Трамп окружен неоконима понашати у било ком виду суштински другачије тј. тешко је вјеровати да ће он одустати од западног универзализма као основе западног империјализма. Чинећи Америку поново великом он тешко да ће лијечити осјећај супериорности и доминације коју колективни Запад генерално узгаја а његова евентуална консолидација културних прилика (борба са wоке културом) не мора и вјероватно неће донијети никакву мирну коегзистенцију на свјетском нивоу него компактинију, националнију Америку која ће се и даље понашати као једина Надсуперсила. То што ће нам можда на културном плану пријати понешто од његових постигнућа не значи да ће се сукоб цивилизација прекинути до краја.

Свака цивилизација има свега неколико основних аспеката постојања: то су најприје идеје-култура-култ (вјера), технолошки развој, биолошка виталност, политичка организованост. Ови аспекти су у понечему и међусобно супротстављени: тешко је имати и друштво изузетне технолошке супермације и урбаности и биолошки витално становништво, мегалополиси једу биологију села док имају шта да поједу, а онда се становништво или увози или долази до имплозије Империје или до њене постепене замијене (онако како је Другоримска цивилиација, „Византија“, замијенила Римску). Важне су још и динамике односа: да ли идете наприје или назад, стагнације практично у историји нема на дуже рокове. Важан фактор је и међусобни контакт и дјеловање цивилизација јер оне нису затворене за међусобне утицаје на било ком од ових аспката. Историја нас учи да је „златно доба“ једне цивилизације или, као у случају Русије, цивилизације-државе, могуће наћи само онда када се подударе у некој мјери сви наведени аспекти: када људи дијеле заједничке идеје/вјеру, довољно су технолошки и војно-технолошки напредни, имају биолошку виталност и политичку организованост, без једног од ових аспеката, тешко је бити Империја.

Догађаји од јануара 2020. тј од пандемије нам показују да је Запад на плану идејног сасвим капитулирао али се држи на плану технолошког, војничког и политичког, док биологију надокнађује увозом „свјеже крви“ из осталих цивилизација. Исламски свијет је показао колико су биологија и вјерска солидарност недовољне без политичке организованости и технолошког парирања другима. Кина чека свој тренутак и сама се трудећи да држи у балансу све наведене факторе, док се Индија заправо тек формира као технолошки и политички компактан и важан појам.

Наравно, све ово пишем због нас, руске или православне цивилизације. Иако поједини теоретичари виде само површину, па ће све што имају да кажу о Србима и Русима свести на културну феноменологију (Срби слушају турбо-фолк – ми смо Техеран, Руси пате за Паризом, они су Запад итд), чињеница је да наше постојање и дјеловање представља слојевито дозивање наше старе, завјетне свијести (из које црпимо идеју идентитета, тј онога ко смо), са којом се некако и слаже и потире новији слој културолошке заслијепљености Западом – зато и Срби „техеранци“ и Руси „парижани“ подједнако нестају, топе се у демографији: културно језгро онога како Срби и Руси уређују своје животе доминантно је саткано од западних представа о финансијског сигурности и (евентуалној) породици која не смије да пређе границу личног комфора/материјалне сигурности (чувено и бесмислено а погубно: „не рађати дјецу јер ће бити сиротиња“). Дакле, на идејном плану православна цивилизација још није усјпела да се избори са токсинима Запада, па се засад примјењује исти рецепт за биолошку виталност – масовна увоз миграната у Русију (Кавказ и Средња Азија) а све чешће и у српске земље (засад индијски потконтинент и турски свијет). На плану техничког и политичког: ми заиста имамо свој пут и не треба нам подражавање било чијег обрасца, али очигледно је да се и ту проблеми налазе у тупости политичких елита (са ријетким изузецима). Наравно, Русија јесте атомска сила али њој за побједу над непријатељима неће бити довољан „орешник“ већ свеопшта друштвена мобилизација око идеје самобитности и опстанка, а заправо: око идеје Бога који је постао Човјек и који спаја Љубав, Живот, Истину и Жртву. Овако: уколико „они“ буду цивилизација која терорише друге и пропагира ЛГБТ+ пропаганду, а ми полу-комунисти, полу-православци, људи без јасне идеје шта јесмо (знамо добро шта нећемо!), ако ми будемо цивилизација разрата, тешко ћемо имати користи од технолошког развоја и политичког отпора. Ми смо тренутно Запад модел. 1968: свеопшта реторика „вриједности“ које ни политичка елита (као ни тада) ни народ (као ни тада) нису спремне да живе (сви су и тада били за „друштвену праведност“ али под условом да и сами добију више од других у том праведном друштву).

Хоћемо ли имати снаге да се бар минимално консолидујемо на пољу вјере, идеала, који не би остали у празном простору већ који би нам омогућили да поново постанемо Империја снажна да заштити свој народ и своје народе? када се вратим из Цркве препуне народа, чини ми се да се ипак крећемо напријед, но потребно је да се и литургијска жртва у којој учествујемо прелије савршено у руско и српско и остала православна друштва…