О. Дарко Ристов Ђого: Савиним путем – на Косово и Метохију!

За светосавске бесједе постоје неки жанровски захтијеви – рецимо, најприје управити свој поглед у ону ноћ када се, жељан Царства небеског, Растко Немањић без знања оца, али са очевим образом и образовањем, упутио Светој Гори. Тако се креће на пут. И изван сваке сумње, од тог дана и Растко, потоњи Сава, и његов народ путују. Но нека наш поглед данас споје двије слике наших живота, наизглед удаљене, али у непрекидном дозивању. Најприје, једна слика испред иконе на којој се, у самом коријену њеном, налази свети Сава. Слика је данашња, али је могла бити и давнашња, стара вијековима. У Пећкој Патријаршији, или у Дечанима, пред иконом светородне лозе Немањића стоји свештеник српске Цркве. Накупило му се у души штошта: нешто  осјећаја немоћи, залеђености, обамрлости, оног дубоког сентимента Владике Данила када се топи у српске несреће, сазнања о крхкости људског бивствовања које српска судбина додатно појачава до неслућених размјера: Небо и даље високо, Русија далеко, а и ми и сами тајимо као восак на домаку огња. Свештеник се моли: „Не дозволи, Свети Симеоне, и ти, Свети Саво, и ти, Првовјенчани у својој лози, и Уроше сопоћански, Драгутине, Милутине и срцу најдражи Дечански, не дозволите да народ ваш нестане нетрагом, макар да неко има да гледа Христа Сопоћанског и Богородицу Љевишку и да дише Дечане не надисавши се никада њихове небеске красоте!“ Испред иконе светородне лозе сажимају се не само вијекови нашег постојања – испред ње и у њој разрјешава се тајна наше будућности.

Јер идеја те иконе заправо идеја је Јеванђелисте Матеја. Када отворимо први стих прве странице прве књиге Новог Завјета, читамо: „Родослов Исуса Христа, Сина Давидова, сина Авраамова“ (Мт 1,1) – да би затим услиједио читав низ патријараха тј праотаца Христових по тијелу све од Авраама. Смисао Матејевог родослова и дечанске и пећке иконе је исти: светородна лоза свједочи јединство идеје рађања, трајања у историји и осмишљавања живота. Као што се Христос оваплотио „када дође пунота времена“, ослонивши се на пасове праотаца који су једно номадско западносемитско племе учинили народом Божијим, тако и српски народ има своје праоце, духовне и тјелесне, који су једно словенско племе учинили свештеним народом. Кроз свештено рађање остварује се божански план у историји – тако је било и када се Богочовјек рађао у старозавјетном Израиљу, тако је и данас и увијек. Свештеника пред светородном Лозом Немањића испуњава неки моћан, јасан и огњен осјећај, убјеђење, чврсто и непоколебљиво да народ који је дао Дечане, Сопоћане, Жичу и Милешеву неће нестати, макар на најтеже начине опет и изнова учио ненаучене лекције о смислу, страдању и опстанку.

Но пођимо на тренутак само мало даље, у Београд, престоницу свеколике српске земље данас, но и та сцена паралелно се дешава у Прибоју, Гацку, Никшићу… Тамо срећемо другу слику: дјевојчица разговара, рекло би се, сама са собом. Но само наизглед: у ствари, она разговара са својим другаром сачињеним од вјештачке такозване интелигенције. Разговара са њиме јер је усамљена, а усамљена је јер је јединствени пројекат својих родитеља: они су тачно пројектовали да њихове животе могу да обогате једно дијете и један пас – што је, уосталом, за једно дијете више од многих који су предвидјели да им је за топлу добродошлицу и узвраћање осјећања довољан само пас. Она је усамљена и међу другарима, али као свако људско биће тражи саговорника. Дијете је лијепо и паметно,  и тражи одговоре. На она велика питања – „ко сам ја?“ „шта је добро, а шта зло?“, „шта се десило са баком коју више не посјећујемо?“ „зашто је неко иградио Цркву Светог Марка?“ Она има и многа друга питања на која родитељи не дају одговор. Кажу, са поносом незнавеног човјека, да ће она сама дати одговоре када порасте – можда  нису жељели ни да крсте дјевојчицу, нити су јој дозволили да учествује у светосавској рецитацији јер „дете ће одредити шта ће бити само, када буде пунолетно“. Из најбоље намјере, родитељи су одлучили да они не буду васпитачи свога дјетета – то ће за њих учинити друштво, а како наше друштво одавно дресирају из центра Моћи који Слободан Владушић назива Мегалополисом, дијете неће одрасти слободно већ поробљено идејама које су лажно саморазумљиве и лажно космополитске а заправо: одрастаће у дресури самоће и себељубља, у осјећању издвојености од свих и свега у којој се гуше милијарде људи који су одбацили мисао предака да би припадали једној несигурној садашњици. Но и та добра и збуњена дјевојчица – дијете је Светог Саве а одговорност за то што разговара са четботом умјесто са нама носимо сви ми помало.

Зато овогодишња светосавска бесједа не може да буде само свечано подсјећање на ријечи, лик и мисао Светог Саве, већ има један другачији задатак: одговор на питање „који су наши задаци и обавезе пред Светим Савом данас?“ или „шта је то што је свако од нас дужан да учини, ако већ тврдимо да идемо светосавским путем?“

Укратко речено, одговори на постављена питања или, прецизније, конкретни задаци који пред нама стоје јесу сљедећи: позвани смо да родимо и васпитамо сљедеће покољење светосавских Срба, да их упутимо на снагу светосавског Предања, како би имали пут за будућност. Дужни смо им омогућити им васпитање и знање којим би умјели да одговоре на највеће изазове будућности не губећи се на том путу. А да бисмо одговорили на та питања, постоји један кључ који би се могао сажети у реченици: идимо на Косово, живимо за Косово и на Косову, црпимо снагу из Метохије, шта год радили: живимо као да живимо на Метохији и Косову!

Када год се данас поведе ријеч о нашој обавези да родимо сљедеће покољење Срба, ствар се одмах делегира свему и свима осим нама самима – демографима, економској ситуацији, политичкој нестабилности, културним промјенама које су се догодиле у ХХ вијеку. Рећи ћемо да ралог зашто нестајемо јесу фабрике и рудници који не раде – иако је покољење које се окренуло фабрикама и рудницима било прво у историји српског народа које је ограничило број дјеце на једно или двоје а свој живот почело да мјери такозваним “стандардом” тј погодностима и удобностима, а не завјетним задацима и питањем како ћемо изгледати када станемо пред Светог Саву и Обилића. Огромна већина Срба данас живи у некој мјешавини идеала и несвјесних и противрјечних тежњи: жељели бисмо да не нестајемо, да нас је више, али да та дјеца измиле из неког камења и воде, из неке планине и коријена са којим ми немамо ништа, да их некои други залива, његује, мијења им пелене и брише сузе док се појаве пред нама самоникли. Парадоксално видимо себе као небески и светородни народ, али не вјерујемо у светост рађања. Дјеца су нам пројекти и пројекције, принчеви и принцезе наших малих царстава, али се та царства разводима лакше распадају него било које царство које је икада постојало. Ми смо на клацкалици – или ћемо се вратити Царству небеском које нас је родило као народ и Христу који нас је благословио да умножимо сјеме светосавско или ће на наше мјесто доћи народ који не познаје Светосавље али зна да је рађање – чин по себи самоме свет. Колико је само далеко од свијета наших изговора онај дивни свијет Велике Хоче, Косовског Поморавља и Грачанице, гдје због нашег свеопштег немара и незаинтересованости, државне политике трговине косовско-метохијским Србима и албанског зулума нашим сународницима остаје све мање државе Србије – преостаје им само несигурни одлазак у свој виноград и њиву и сигурно сазнање да ће им прије или касније неко порушити крстове на гробљу – па опет: тамо живе многодјетне и виталне породице, одлучни и стамени Срби, добри и срећни људи, како каже њихова пјесма и псалам „Ораховцу, башто рајска“. Ми не можемо да имамо више од неколико дјеце најчешће јер живимо у незаситом свијету у коме човјек више набраја шта нема и камо није био – они, којима су остали само Дечани, Грачаница, Љевишка и Зочиште да их лијече, васпитавају и образују, рађају се са увјерењем да ће дочекати не само  српску војску већ и Христа на облацима. И заиста: не повратимо ли се и не постанемо ли као наши преци и као Срби Косова и Метохије, изгубићемо и земљу и душу и државу и војску и цркву. Зато: прије него што кажемо себи да је немогуће успоставити светињу рађања на светосавском путу – пођимо на Косово и Метохију гдје је то чудесном божанском благодаћу – могуће.

Но није ствар само у томе да нас буде више. Нека нас буде више, али и да будемо бољи јер још је св. Сава завјештао да је бољи један који чини вољу Господњу него мноштво безаконика. Подвргнуто вишедеценијском експериментисању, страној уџбеничкој, програмској и симболичкој окупацији, обезврјеђивању сваке врлине у друштву у коме оскудно обучене водитељке глуматају видовданске светитељке, наше образовање и васпитање посљедњи је бастион Српства између Сциле варошког лажног махања српском заставом и Харидбе другосрбијанског стида што смо уопште Срби. Наш српски језик и књижевност, уз историју и вјеронауку – посљедња је нит која повезује Србију, Српску и Црну Гору и досеже преко лажно нацртаних вјештачких граница.

Ми ћутке посматрамо и гледамо девастацију светиње народне и црквене Просвете, ни након Рибникара наши учитељи, наставници и професори нису добили статус службених лица и поштпвање које су им давале све савремене српске државе од Карађорђа до краја ХХ вијека. Када се мученим учитељима и наставницима испостављају рачуни за то што нису успјели да васпитају и образују наше принчеве и принцезе, слабо се ко запита да ли је то уопште могуће у друштву у коме је свештени учитељ доведен до статуса слуге ученика, родитељских савјета, министарстава којима на даљиснки из Брисела и Берлина управљају педагошки и уџбенички лобији? Колико вриједи причати о врлини – вјечитој теми Светог Саве и цјелокупне српске књижевности – у друштву у коме владају подобни а не способни? Вјечито се кука на просвету – а онда се старлете преко ноћи постављају за министарке, јадикује над судбином породице – а примјери свега супротног од етоса српског народа онда се „мудро“ ставе да предводе овај народ? Сваког дана у години са најгледанијих канала овај народ се систематски заглупљује и његова свијест замагљује – а онда се питамо гдје су нам светосавска мудрост и немањићка сила? Колико могу учитељ, свештеник, професор, наставник, милицајац, старац и мудрац у свијету у коме су обрасци пожељног понашања смјештени у похлепу, разврат, непоштовање. „Нека се повинује неписмени писменоме, неуки образованоме и млађи старијем“ каже у Хиландарском типику свети Сава. Вијекови немањићке прошлости нису само били мед и млијеко –сви знамо и за побуне, интриге и сукобе међу браћом, дјецом и родитељима. Али готово сви наши жупани и краљеви окончали су живот у монашкој ризи у некој од својих задужбина, свјесни да земаљске Српске Земље нема без Небеске Србије, државе без мача, али и монашког подвига, друштва не може бити без просвете а просвете без врлине. Расап српског царства десио се у тренутку када „великаши проклете им душе на комате раздробише царство“, онда када је хибирс силе надсјенио дубину подвига. Данас се морамо запитати: да ли је светосавска просвета присутна у нашим животима само за вријеме једног дана или је она заиста идеал српских земаља и српског народа? Имамо ли право да уопште погледамо у очи Христу Крмитељу призренском ако смо из наше просвете прогнали старосрпски језик и књижевност, а још више: нарав наших предака?

Но неће се наша судбина ријешити само моралном паником због тога што нам је Промисао додијелила да живимо на крају овог циклуса наше цивилизације. Ваља нам чинити, дјелати, живјети сваку врлину до које нам је стало. “Буди ти хришћанин и хиљаде око тебе ће се спасити” говори св. Серафим Саровски. Св. Сава је био и остао такав хришћанин, па се и данас њиме спашавамо. Нико од нас не може спасити ни космос ни Отаџбину ако најприје не успостави светосавски лик у својој личности. Прије него се окренемо да јадикујемо како је нестало правих учитеља и учитељица – поштујмо оне које имамо, па ћемо брзо видјети да ће наша дјеца учити врлину и од њих. Можда је скоро на сваком тв каналу голотиња и застиђе – но није у свакој књизи. Када смо посљедњи пут испекли палачинке за сву комшијску дјецу и позвали их кући да без телефона играју „човјече не љути се“? Дјеца која се играју заједно оставиће, бар за трен, своје мобилне телефоне и измишљене “пријатеље”. Са ким играмо шах или баскет, са киме идемо у цркву и од кога посуђујемо столове и столице за славу? Сјетимо ли се родитеља, осим када су нам потребни као бебиситери? Можемо ли се удружити да нас више буде у портама него у кладионицама? Шта је са оном оградом на селу у коме су се родили наши родитељи? Можемо ли имати више дјеце него аутомобила и више савјести него порока?

 Како је то могуће? Ваља нам непрекидно живјети као да смо пред иконом светородне лозе Немањића, као да нам је сваки град Призрен, док се не вратимо па и када се вратимо у Призрен. Ваља нам увијек и у свему гледати икону светог Саве, напајати се његовим списима. Код нас се често истиче како су Срби још у Средњем вијеку имали Законоправило Светог Саве као основу своје државе и Цркве, а исти тај темељ узидао је прота Матија Ненадовић и у темеље обновљене Карађорђеве Србије. Па опет: колико нас је уопште видјело примјерак Законоправила, да не кажем да смо као народ запоставили наш стари језик, толико да га понекад и свештеници нерадо користе и читају. Понављамо књижевна завјештања Стефана Немање, а муку муче Срби када треба да рашчитају натписе на милешевским, дечанским и грачаничким фрескама. Дакле: дајте да живимо Косовом, да научимо прошлост, да направимо себи малу али читану кућну библиотеку коју неће појести књишки мољац и прекрити прашина. У ту библиотеку уврстимо Свето Писмо, Доментијана и Јефимију, народну епику и лирику, Његоша, Дучића, Црњанског, Андрића, „Опсаду Цркве светог Спаса“, Владику Николаја и оца Јустина. Када се самјеримо са њима, сваки дан ћемо имати подстицај да павши устанемо и уздигнувши се не погоридмо се. Наши зидови су данас бијели, наше куће и станови сијају, али њима недостаје дјечије граје, чађи из кандила и тамјана који пробија кроз зидове. Будимо, по заповјести оца нашега Саве „радосни и весели, имајући наду да нећемо изгубити спасење“ (хиландарски типик) Будимо у творењу одлучни, у ријечи одмјерени, у надању постојани, у косовском завјету – непоколебиви, у тугама – достојанствени, у малодушности – ћутљиви, у радости – Богу захвални. Када нам је тешко да ту мјеру нађемо и примјенимо – пођимо на Косово и Метохију, да се тамошњом браћом и светињама укријепимо. Јер на светосавском путу очекују нас и плач и радост, како је још одавно рекао глас гусларске истине:

Ето тако, Срби и Српкиње,
Љубостиња како се градила
Пола с плачем а пола с пјевањем
То је судба правога човјека
И то вам је судба Србинова
Без плакања нема радовања
Без трпљења нема ни спасења
Без Голготе нема Васкрсења
Једно с другим када се удруже
Личе трњу око рујне руже.

На светосавском путу на који смо се упутили прије више од осам вијекова ми смо падали и устајали, имали дане славе и чемера, ослобођења, уједињења али и ропства и чекања. Али никада нисмо сами копнили од своје воље и руке, никада заборавили да вриједимо не онолико колико сами себи дајемо цијену већ колико нам дају св Сава и његова благородна лоза када пред њих станемо у Дечанима и Пећкој Патријаршији.  Зато пођимо на Косово. Од њега и ка њему воде сви путеви св. Саве.

Светосавска беседа изговорена у Прибоју и Гацку 2026. године