О. Дарко Ристов Ђого: Рођаче, о чему ти то и коме то?

И даље никако да схватим који незнавени кадар и медиоктитет је смислио поруку “Ми нисмо геноцидан народ”.

Рођаче, о чему то и коме то?

Знају и они да нисмо а знамо и ми да нисмо – коме је то намјењено?

Зар се не нађе нико од толиких политикологија, комуникологија, студија медија и комуникација, изборних штабова и плаћених аналитичара да не смисли нешто паметније?

Имаш народ који је изван сваке сумње у другом хиљадугодишту свог постојања, имаш језик, историју, Завјет, књижевност – и народну и умјетничку какве ријетко ко да има, имаш историје наших заблуда и странпутица које неко неће стићи за десет хиљада година – и мене да дефинише нечија оптужба?

О чему ти то, рођаче? Да ти нису “теорије комуникације” и некакви страначки налози угушили толико сјећања? Зар те неко није научио да се не браниш од оптужби већ да живиш оно вјечито и непролазно.

Ми јесмо завјетни народ, јесмо библијски народ, јесмо древни народ, можемо опет да будемо и Христов народ, ми смо народ мученика Јована Владимира, Светог Саве, кнеза Лазара, народ који – када је сањао и пјевао у себи је видио Страхињића Бана и Рељу крилатога, Марка Краљевића, народ који је дао Карађорђа и Црњанског и Теслу и Ђоковића. И сад треба некоме да се правдам. Коме?

Ко је тај коме дугујем оправдање и за шта? За то што су нас тукли у избјегличким колонама, што никад нису имали храбрости ни да се похрвемо већ су са неба нас тукли? Свијету у коме се не зна колико је родова и полова? Евровизији да се правдам?

Можда је, рођаче, теби непријатно кад сретнеш комшије у Монте Карлу и Бечу, на јахтама и у Дубаију. Можда ти немаш шта друго да будеш и да кажеш – али мени оправдање не треба. Није важно, роде, ни нама ни њима какав ми нисмо народ.

Да видимо какав то народ јесмо. А јесмо народ који још нису премљели – ма колико мљели, ни слудили – ма колико слуђивали, ни сасвим разбољели – ма колико се трудили. Народ који још има снаге да се и нада и чека и воли.

Гледам тај народ неки дан у Јошаници, мјесту мученичком. Повео коло дан након оног (бјело)свјетског гласања. Први пут након покоља. Био народ на литургији, причестио се, па у коло.

Е то је тај народ.

Ми смо ти и даље народ, када други нису ни народ. И Срби, када то многи неће да буду. Мало ли је, рођаче?