О. Дарко Ристов Ђого: Пријатељство као благослов

Пријатељство са Емиром Кустурицом сматрам једним од највећих благослова живота. Оно се родило прије неколико година, у једној занимљивој и напорној ситуацији, током полемике у којој су сви присутни или ћутали или били на страни опонента. Сви сем – Емира Кустурице (и Маје!) Од тада је тај човјек за мене више од значајног умјетника са којим, ето, имам прилику да се подружим. Кустурица је човјек.

У извјесном смислу, ма колико био популаран код нас, и на њему се потврђују оне Христове ријечи да пророк није нигдје без поштовања осим у отачаству своме. Постоје два разлога, чини ми се, за то. Један је чисти практични, плод је живота: ми смо мало друштво а људи су свикли да размишљају углавном у регистру сопствене користи и штете. То значи да је неко ко је, као Емир, урадио много, самим тим и “оштетио” оне који то нису могли или успјели да ураде, а сваки пут када му је неко помагао да нешто уради, себи је на леђа добијао непријатеље својих сарадника. Но то је цијена труда којим од касабе и вароши хоћеш да начиниш полис и град (а он је правио и дрвен-град и камен-град и идејо-град прво идејом о граду а онда свим осталим средствима). Други, ништа мањи разлог за боре на Емировом лицу јесте својеврсна неусклађеност сваке овдашње културе са оним што тај човјек јесте: да не трошим ријечи на оне који и сами не желе да буду саставни дио културе чији је Емир централни стваралац, па и у нашој, српској култури многи не могу да појме шта значи када имаш човјека чије мурале цртају паришки умјетници у метро станици Лезинвалид или шта значи имати човјека кога читава Латинска Америка обожава (прво питање које ми је приликом упознавања поставио било који латинос јесте: “шта сада ради Кустурика?”) Ми просто још нисмо дорасли до Емира, као што Гогољ рече за Пушкина. Наш човјек погледа његов филм и ако му је неразумљив, са презиром самодовољног гордељивца закључи да “ништа није схватио”. А филм је тајна, живот је чудо, ми позвани да је одгонетамо и да се чудимо пред њима, а не да их “схватимо”… Зато је у Русији Кустурица апсолутни херој, жива легенда, више од режисера, својеврстан Достојевски XXI вијека, познавалац и приповједач људске душе и цивилизације бесмртности.

Емир је човјек, у доба када Шваб и швабови проповиједају укидање човјека и пријатељ када је виртуелно непознавање обесмислило пријатељство. То што је са нама 70 година значи да смо и даље у стању да будемо изнад мјеста које нам је већ вијековима било намјењено – мјеста мале, касабалијске, варошке културице која има да слуша и да каже када јој се дозволи и шта јој се дозволи. Емир то неће рећи. И подржаће оне који не пристају на то. За то и за много тога – пријатељу, сретно и хвала!