О. Дарко Ристов Ђого: Огријешили смо се, свако по мјери свог нечињења

Можда највећи проблем српске историје и менталитета јесте неспособност да се сагледају тренуци када смо падали на испиту јединства и солидарности. И та раздробљеност на ситне и локалне, често сасвим личне интересе и феуде прати нас као проклетство и не дозвољава нам да се опоравимо и дишемо као Цјелина, чак ни када се прокламује слога као политички идеал.

Ево, неколико дана након што смо обиљежили 29 година од етничког чишћења Срба из Славоније, Далмације, Хрватске, са Кордуна и Баније, нико од наших званичника није рекао: “Опростите, браћо Крајишници. Туђман је хтио етнички чисту Хрватску, али наше је било да вас штитимо, како знамо и можемо и умијемо. Опростите, они су криви за своје зло а ми, сви остали Срби, криви смо што нисмо учинили више.”

Овако: гледаш поруке “никад више Олуја” и гледаш Србе на Сјеверу Косова чија је судбина већ деценијама, а посљедњих 11 година интензивно, предмет трговине и уступака, повлачења и “мирне реинтеграције” у лажну државу коју су створили и одржавају је ОВК терористи и њихови међународни спонзори. А и њихову судбину смо гледали или чинећи мало или нимало, а огроман дио сународника носећи се гледиштем да је Косовска Митровица далеко (као што је био и Книн), да су све то “теме за веће играче” и “политика”. И све тако док људска несрећа – крајишка и косовска, неважно – не дођу у њихов живот, на шта се опет реагује себично и фрагментарно, са неком ендемском аутофобијом малог човјека која се некако трагично подудара са аутошовинизом културне квази-елите: Крајишник и “косовар” (почесто и “шиптар”) никада неће моћи да добију онај магични статус божанског госта који СФРЈ митологијом обавијене “комшије” имају чак и код простодушног српског сељака у Србији. Непомогнути да опстану, помало и непожељни када дођу, они су права слика тамне стране нашег националног менталитета и показатељ дубоке политичке незрелости нас као Цјелине.

На уводним часовима сваког факултета на коме се студенти уче о појмовима као што су “народ” или “држава”, прво што на шта се скреће пажња јесте основно правило да се народ и држава бране у цјелости или их је тешко бранити. Ако пропустиш да одбраниш Книн, онда је прије правило него изузетак да ће падати и крунити се остали српски градови, милом и силом, бомбама и “страним инвестицијама”, економским колинијализмом, политичким, културним…

Навикнути да, ваљда, трпимо и када се не смије трпити и ћутимо док нас не поведу у јаму или одузму нам земљу, углавном гледамо своја посла док туђи посао не дође баш пред наша врата. Од те 1995. године наовамо пријетња “тракторијадом” у Србију је постала стандардни дио политичког говора у Сарајеву, у Монтенегру, а очигледно и јасан план Приштине. Када се једном прогна један дио народа а сви остали ћуте и нијемо гледају (и у себи мисле “могло је бити и горе!”) – чему чуђење да сањари нашег нестанка и даље и сањају и раде? И зато: немојте ми, молим вас, о томе да нећете дозволити етничко чишћење. И немојте ми о томе шта све не можете да учините. За почетак, бар, да гласно и јасно кажемо: браћо Крајишници, огријешили смо се о вас, свако по мјери свог нечињења.