О. ДАРКО РИСТОВ ЂОГО: „Оче, не схватате Ви: све је то договор!“

То чујем готово сваки дан. Било да је у питању проблем српског става према тренутним геополитичким догађајима („ма све су се то договорили Путин, Орбан и Вучић. Морамо ми мало и са Западом, све је то дио договора!“), било да је јучерашње саопштење Фанара („ма све је то дио договора!“ Видјећете! И Фанару – нека моћ. И нама: и ми смо нешто ријешили. И Македонцима канонски статус!“).

Вјера у „договор“ тако постаје вербализација онога што Мило Ломпар у „Моралистичким фрагментима“ назива „идеологијом компромиса“ То је, запажа он, „прерушени облик егзистенцијалног неверства“. Стилски и значењски је непогрешиво означено да није по сриједи само недосљедност, нека флуидност која би била прирођена разноликости живота већ је управо по сриједи изневјеравање онога до чега се до јуче декларативно и јако држало – рецимо, изневјервава се начело јединства са Русијом или канонског поретка.

Тако је „договор“ заправо само морална апологија постмодернистичког вјерника у импулсе, у тренутке, у ситуацију. „Договр“ је мистификацијски израз којим се пред собом и другима оправдава сопствени ситуациони морал који, самим тим што јесте ситуацииони, не може бити морал. Он проистиче из потребе да се „мудро“ ћути и подржава јуче незамисливо.

„Договор“ затим постаје реторичка тактика ућуткивања свакога ко не припада погодном пољу компромиса са савјешћу, јер невјеровање у договор од човјека са убјеђењима чини незналицу, а одбијање „договора“ чини – „непријатеља свеопштег добра“.

Наравно, од када је свијета и вијека заиста јесте било договора, тајних конвенција, прећутних и писаних толеранција. Међутим, њихово јавно дејствовање било је неподношљиво за метафизичко убјеђење пред-постмодернистичког човјека који је вјеровао да су добро и зло, правда и неправда, Завјет и издаја, двије различите ствари. Отуда су, на примјер, тајне конвенције и споразуми српских владара из друге половине XIX вијека нужно биле – тајне, будући да су одустајање од Завјета ослобођења и уједињења, макар на тактичком нивоу, Срби посматрали као недопустиво рушење метафизичких основа свога бића. Повјерење у „договор“ и узношење „договора“ као етичког норматива могуће је само тамо гдје су појмови Завјета и Истине остали празни, испражњени, као пуки скелети некада живих Начела. Јер ниједан „договор“ на свијету не би могао да укине чињенични дуг Србије према Русији на пољу геополитичке одбране наших интереса и ниједан „договор“ не даје овлаштења Фанару да се понаша као глобални (не)канонски полицајац и да „уређује“ тако што уноси хаос на мјестима за које није надлежан.

Зато, морам да признам, да када год ми неко приђе и упути ме на „договор“, осјенчи наш однос једном разликом која није когнитивна – знамо сви да договора има, али и да се они још више појављују као мисаоне технике којима људи купују своју савјест и оправдавају оно неопрадиво.

„Оче, договорили су се“ јесте „вјерују“ човјека и стварности којима је ставрност договорна. А када постане договорна, онда се не смијемо бунити што је договорно и оно недоговорљиво.

Питајте Запад, уосталом, тамо је „договор“ као начело утврђивања чињеница одавно узведен у једини критеријум.