Новак Ђоковић није побједио на Олимпијади.
Он је побиједио Олимпијаду.
Већ у четвртфиналу, након повреде, када је свима показао знак Крста Христовог, онога који је већ једном побиједио ругаче и међу људима и међу бестјелесним бићима, када је своје здравље и своје успјехе препустио у руке божије – Новак Ђоковић је показао на свом примјеру да је човјек у Христу јачи и силнији од читавог свијета који је заборавио Христа или му се изругује. У овој паради лажи и преваре, тамо гдје се организатори изругују хришћанској вјери, судије досуђују мушкарцима титуле у женском боксу, на подијуму у коме је од духа спорта остала само форма – бити стамен, укотвљен у својој вјери и свом народу, бити Новак, већ је (било) велико. Већ је значило бити најбољи. И још уз све то постићи да и резултатом јеси најбољи – то данас може само овај Новак који се у најсјајнијем тренутку свог спортског живота осјењује крсним знаком.
Показао је Новак хајдучко срце, оно кадро да стане и остане и на страшном мјесту постоји, показао какав је Србин када је са ногама утемељен у Отаџбини, ма гдје пошао и окренут Христу, ма колико сам по себи талентован, моћан, паметан и успјешан био.
Ноле! Треба ли нам бољи примјер да смо најбољи када смо Срби, када смо своји и да смо највише Срби и своји, када све своје и сами себе и читав живот свој Христу Богу предамо…