О. Дарко Ристов Ђого: Његошев непоновљени пут

Шта је ово? питам магационера. „Гориски вијенац, репринт првог издања. Узми примјерака колико хоћеш, није се штампао за продају, већ да се подијели.“ И заиста, разрезавши мало јаче паковање, извадио сам прву књигу. „Горскiй вiенацъ историческо событie при свршетку XVII вiека сочиненie П.П.Н. владыке црногорскога у Бечу словима ч.о.о. мехитариста 1847.“ Узео сам двадесет примјерака, мало из жеље да их поклањам пријатељима који воле Његоша, мало надајући се да ће примјерци послужити у тренуцима полемике са оним Црногорцима који одричу Његошу било какву везу са српством тј. са самим Његошем.

Испоставило се, међутим, да ће ми залиха потрајати дуго (а и даље имам два примјерка код себе). Најприје, зато што се показало да су разних спектри „Црногораца“ различито али углавном већ завршено одговорили себи на питање о Његошу и српству. Срби из Црне Горе, па и они завичајни (старо)Црногорци, свакако мисле и осјећају о Његошу све оно што и остали Срби тј оно што је сам Владика Раде говорио (о) својој души. Они национални Црногорци који и даље чувају везу са српским идентитетом (обично су то Црногорци који говоре српским језиком) углавном неће спорити непобитне чињенице о српском каркатеру Његошеве личности и стваралаштва. Њихови сународници који, пак, поричу ма какву везу Његоша и српства развили су у међувремену читав спектар начина да од себе одбију очигледно: од простонародних асоцијација („није Његош јео ајвар него приганице и пршут“), преко суманутих теорија о Симу Милутиновићу Сарајлији који је „посрбио Његоша“ до правих теорија завјере о „српској пропаганди“ и до логички бесмислене досјетке Слободана Томовића о томе да „Србин“ и „српски“ код Његоша означавају уоште „православца“ или „православног“ али не и – Србе!

 

ЦРНОГОРСКИ ДИЈАЛОЗИ У црногорском друштву постоји један политички манир да се увијек разговара о „консензусу и дијалогу грађана“, али у стварности о оним најбитнијим стварима – о карактеру, ет(н)ичком и националном – дијалог је завршен. Они који су жељели да буду досљедни Његошу нису пошли путем који је он још видио за „сваког Срба који се превјери“ – њима полемика никад није ни почела, јер полемике не мијењају чињенице, попут оне да је највећи пјесник косовског Завјета – Србин. Они други такође одавно не полемишу: било да читају Његоша у „избору“ из кога су извађени сви помени српског имена, било да се прибјегава неком другом механизму самозаваравања, било да се просто Његош прихвата на једном неосвјешћеном нивоу – као симбол сопствене величине и поноса, без потребе да се о њему самоме нешто зна и од њега нешто прочита и научи.

И то не би требало да нас брине. Али ту се ово казивање о судбини репринтованих примјерака првог издања Горског вијенца не завршава. Наиме, ни српски познаници углавном нису показивали нарочито интересовање за такве примјерке. Реакције које би услиједиле карактеристично би описивале измјештеност, недовољност, културолошку унакаженост поствуковске српске културе. Довољно је то што је по сриједи предвуковски правопис да се добије читав низ зачудних па и одбијајућих реакција: „То је неко црквено издање? Па зашто сте измијенили правопис – Његош је био Вуков савезник, знамо да је баш објављивање Горског вијенца заједно са Вуковим Новим Завјетом, Даничићем и Бранком означио побједу народног језика. Немогуће да би штампао Горски вијенац тако?“ Или: „то је неко руско издање Горског вијенца?“ (вјероватно због употребе „ы“). „Ко ће то данас да чита?“ Укратко: нека хвала!

Дакле: ни данашњи српски читалац није лишен одређеног нивоа ускраћености и предрасуда када је у питању Његош – углавном због тога што је схематизована верзија „рата за српски језик и правопис“, непрекидно понављана кроз школски систем већ више од 150 година, породила бинарну структуру мисли: „добри, народни, напредни, практични Вук и његов правопис коме помажу умни Његош, распјевани Бранко и учени Даничић“ насупрот кога стоје „мрачни и назадни, непрактични и нестандардизовани Стратимировић, Хаџић и др.“ Та схема (која се родила из историјске трауме и озлојеђености коју су побједници унијели у суд над пораженима) чини предвуковску писменост не само непознатом већ углавном и прокаженом свакоме осим србистима-дијахроничарима, понеком свештенику и понеком ентузијасти. Срби (и сви бивши Срби) данас углавном нису у стању ни да читају своју књижевност прије 1847, укључујући и оригиналног Његоша у предвуковској ортографији. Тако да је напросто бесмислена свака прича о нашој „интелигенцији“ (дакле: о људима који су Срби, а чија је способност разумијевања стварности већа од оне просјечног припадника народа) – како ће да схвате стварност људи неспособни да прочитају даље од 1847?

 

ИСТОРИЈСКИ СЛОЈЕВИ Но ствар није само ортографска. Непознавање дубљих историјских слојева свога језика – па и одбојност да се они упознају – чине нас трајно хендикепираним у могућностима да сазнамо преко хоризонта ефемерног. Колико људи данас, рецимо, зна да у стиху „Боже, спаси, Боже храни“ у нашој химни глагол „хранити“ нема значење „давати храну“ већ „чувати“ (сходно руском „хранить“)? Или, да се вратимо Његошу: један од најбесмисленијих „аргумената“ које сепаратисти још од времена Секуле Дрљевића потежу у расправи о „разумијевању Његоша“ јесте онај да је он „Црногорцима сасвим разумљив а Србијанцима потпуно неразумљив.“ Јефтина пропаганда која би требало да се огрне очигледношћу рачуна на очекивану већу дијалекатску блискост Његоша Србима из његовог завичаја него онима удаљенијим од њега. Међутим, са тим постоје два проблема. Већ је Милован Данојлић напомињао чињеницу да су Његошева дјела била распрострањена и у Шумадији, имајући статус готово раван Библији. Но, став о некаквом апсолутном разумијевању Његоша само на основу староцрногорске дијалекатске основе може имати само неко ко никада није читао Његоша изван неколико пословица. Нити данас, нити тада је неко „на Чево“ говорио „собитије“ нити „сочињеније“, а засигурно да се без познавања црквенословенског па и руског језика не можеш пробити кроз најсјајније странице „српског Прометеја“ (И. Секулић).“Свјетлошћу ми вид очих поражен, Величеством његовијех чувства, те ја паднем на бријег кристални“ (а тек да се присјетимо „тјелодвиженија“ који стих више у Лучи микрозма) или „с внимањем сам земљске мудраце вопрошава о судби човјека“. Чак и у савременој ортографији ови стихови су просјечном читаоцу неразумљиви, осим ако он не жели да их разумије. Међутим, културно расточење човјечанства чини огромну већину људи убијеђеним да све што им је неразумљиво јесте „глупо“ у смислу да нема шта да им каже или нема како да им „практично“ послужи. У том смислу, слојевити пјесници и нису данас популарни – да би се разумијели није довољно само лијено бацити поглед на папир или екран.

Његош јесте наш највећи пјесник, али је слојевит језиком, личношћу, судбином, ставовима. Да бисмо га читали са разумијевањем, морамо да знамо нешто више од тренутног стања сопственог језика и културе – регистар књижевних и историјских навода и алузија код Његоша огромних је размјера, а мислени и језички још су дубљи. Зато је он и несводив на само један културни регистар – онај демотске културе и писмености, који је овладао Вуковом реформом и који је остао доминантан у српској култури након Вука. Сви ранији регистри, сва та собитија, чувства, поњатија и внимања – данас су појмљени као застарјели и страни, а и једно и друго значи: одбачени. Његош је, видјели смо, знао да ријеч „слово“ у српском језику може значити „писмено“, па опет, у свом завјештању он ће написати „Твоје је Слово све из ништа сотворило“ (Јн 1,3) а иста мисао се среће у биљежници: „Слово је Божје зачало мирове у просторе“. Од Вука на овамо убјеђују нас, насупрот Његошу, да је ријеч „Слово“ неподесан превод хеленске ријечи Λόγος (подесан је био читавих хиљаду година!) већ се морамо мучити или са недовољном Ријечју или са увезеним Логосом. Задивљујуће је то што је Његош у биљежници, личним записима и преписима из штива, још више склон данашњим „архаизмима“, „русизмима“ и „црквенословизмима“: тамо је у свакој реченици нека „вјечност ничтожности“, „сокровишница“, неко „непостижно намјереније“ и „настојеће“ (= садашњост). И тај унутрашњи Његош, дубоки српски поета и владыка, можда је посљедња епохална личност која је могла да оствари пушкиновску синтезу народа и племства, вијекова претходних и будућих, најбољег из тадашње Европе и најдубљег у нама самима. Али стихија Вукове побједе над једним дијелом нас налазила је начина да укључи и Његоша у побједнике над оним против чега он никада није ратовао. На данашњем размеђу епоха које се мимоилазе, вриједило би се замислити: имамо ли будућности ако нисмо у стању да читамо Његоша у правопису којим је сам он писао?

Под условом да биолошки преживимо, српски народ ће се до краја XXI вијека раслојити на огроман број оних који ће најприје редуковати сопствену писменост на искључиво латиничну, а након тога ће се као „непрактични“ показати и č, ć, š, đ, ž… све оно чега нема у енглеској латиници. Остаће само „ошишана латиница“ до момента до кога господари маса не одлуче да робови не морају нужно ни да буду писмени. Вјероватно и физички и друштвено изоловани, преостали Срби ће коначно схватити да нису настали у XIX вијеку већ знатно раније, па ћемо се у већој мјери описменити тако да можемо да читамо вијекове испред и иза нас, а не етикете на конзервама. Можда ће се српска култура више окренути Русији, па ће се вратити на стање триглосије: српски језик и српска ћирилица за нашу употребу (без одбацивања прошлости), црквенословенски у храму, за разговор са прецима и савременицима, књижевни руски језик за разговор са осталима из наше цивилизације. Ако желите да се спремите за такав свијет, потражите негдје Горскiй вiенацъ историческо событie. Онај први свијет, латиничке неписмености, доћи ће и ако се за њега не спремате.