О. Дарко Ристов Ђого: Ништа више није исто

О. Дарко Р. Ђого (Фото: ин4с)

“И само да знаш – ништа више није исто и нико више није исти.” То ми говоре сви. И они који су вјеровали да “Србија” тј њен предсједник имају неки план који ће спријечити коначни слом, и они који у то нису одавно вјеровали и они који нису никада. Али у том одсутном тренутку – који се протезао неко вријеме – препуштени су сами себи. И то је она нова бора коју видиш на лицу сваког пријатеља и познаника са Сјевера нашег Косова, из оног дијела Србије који до 1974. ни у административном смислу ни у завичајном није сматран Косовом (“У маленој Бањској крај Косова…”)

Народ се и брине и не брине – брине се оном бригом која му је остала. Понекад се, опет, и тај нерв надражи, као што је то неминовно људима који су одавно свјесни да заиста увијек може горе. Понекад кажу да су “поравнили” и да није остало дамара за бригу. Понекад, опет, тјеши се и храбри: ту смо, своји смо, издржали су наши стари Турке, издржаћемо и ми ово и ове.

А “ово” и “ови” – албанска полиција и власти – раширили су се и демонстразивно показују силу. Дајем документа младом полицајцу са њихове стране административне линије. “Добар дан, изволите”. “Мир дита.” и ништа више. Онда опомена да ће ми задржати документа док не купим њихово осигурање. Плава борна кола су паркирана ту. Та кола непрекидно патролирају – немогуће је отићи до Звечана и Митровице, а да их не сретнеш. Испред скртања за Бањску стоји контролни пункт, попут оних на мађарско-украјинској граници, са врећама. Поглед намјерно зли и намргођењи, свјесни да је то зло данас и могуће и насиље корисно за циљ којим теже – Косово са зачинским процентом Срба. Ето, прије пар дана били смо у Драч, Тирани, Елбасану – тамошњи свештеници, богословци и епископу примили су нас братски и срадчно, без сијенке сукоба који је између Албанаца и Срба, чини се, неминован и неугасив, али у коме је крајњи побједник немогућ. Овдје се осјећа онај племенски доживљај тренутка у коме се су се Албанци на Косову и Метохији осилили до самозаборава своје убогости и чемера. Но баш тај зли поглед, та брутална сила са којом се возикају у транспортерима, говори да је њен пад неминован.

Ту су наше светиње. Бањска, потресна и прије погибије у њеној околини, сада затворене Бање у којој су се и наши свети краљеви видали тијелом, па подиже Милутин и цркву, да лијечи нас данас. Монументална и висока, само је она могла да одгаји Страхињића Бана, човјека који је изнад порока и слабости. чак и изнад казне и освете. Сочаница, са дубоком пећином и добрим о. Јустином, Улије, са пријатељским погледом сестара. Народ се причешћује и исповједа “и ко никад није” јер осим школе и дома здравља, само му је српски Христос остао у путиру.

“Ништа више није исто, да знаш, оче”. Кажу сви. Нико више нема илузија, али и без илузија о Београду, тај народ је у прилици да му је и мрвица Србије – огромна, и свака пажња – љековита и свака помоћ – неопходна и свака рука – више утјеха и нада него ма коме данас на овоме свијету.