о. Дарко Ристов Ђого: „Како ти је у Фочи?“

о. Дарко Ристов Ђого

Данас је на магистралном путу Фоча – Сарајево погинула млада жена из Сарајева, љекар. На аутомобил у коме се налазила на мјесту сувозача обрушила се стијена. Она – на мјесту мртва, возач – тешко повријеђен.

Растужи се човјек бескрајно на оваку вијест, али ако живите у Фочи не зачудите се. Тим путем сваке седмице, а понеко и сваког дана, путујемо сви ми који живимо у Фочи а имамо породицу или обавезе у сарајевско-романијској области. И знамо да је то прави правцати рели, ма колико обазриво да возиш. Стијене непрекидно падају и одрањају се, бујичне воде „нормално“ преплављују коловоз, кривине су такве да се на њих нико никада не може навићи а ловачки пут преко Рогоја зими је права авантура, нарочито када морате да возите слалом између испријечених шлепера…

Пријатељи и познаници ме почесто питају „како ти је у Фочи?“ са неким призвуком сажаљења. Не због Фоче саме. Диван је то град, са доста занимљивих, добрих, културних и црквених људи – зато смо га и изабрали да се у њему трајно настанимо. По сриједи је нешто друго – свако ко је ма када дошао или прошао овуда не може да се начуди да је могуће да постоји један град, полис, универзитетски притом, који је са свих страна окружен брдовитим тереном и путевима које као да су правили 300 Спартанаца да им Персијанци не прођу на Термополима.

Човјек је постигао штошта, а и ова наша државица Српска није сиромашна колико се у њој отима, „уграђује“ и преноси у некретнине и депозите у иностранству. Богата је шумом, хидроенергијом, у Крајини и свиме другим а нисмо ни без паметних људи. Но узалуд све када један универзитетски град никако да дође на ред да се ка њему изграде добри путеви. Јер, наравно, путеви се граде – и то не само код нас, на жалост – тако што се неко „угради“ у пројекат, неко у ревизију, неко у лиценце, па неко у радове..

И тако, док ми дођемо на ред за уграђивање, вијест о дивљем граду и народу који живи окружен путевима на којима се гине ићи ће испред свега лијепог и племенитог чега у овом граду има, испред вијести о Храму Светог Саве, испред вијести о новим операцијама наших љекара и доброти наших свештеника, испред вијести о студентима који медицину или теологију завршавају чистом десетком. Зато је ваљда вријеме да неко ко се пита коначно схвати – ми немамо баш много времена да дођемо на ред за уградњу, чекање па радњу. Ми се данас боримо за Фочу у којој желим да ми дјеца остану и одрасту. Направите те путеве према Бања Луци и Никшићу. Да људи на њима не гину. Ако човјек не може да нам дође и да од нас оде безбрижан, неће ни видјети све оно добро – у људима, историји, садашњости, вјери, култури, – што овај град има да пружи.