О. Дарко Ристов Ђого: Како се управља човјеком крајности и двојствености, како се управља земљом која је шестина Земље и Небом испод Небеса?

Данас је рођендан Владимиру Владимировичу Путину.

Кремаљски чиновници писаће заљубљене честитке (било да су искрене или нису), сви који хоће да сигнализују да су на некој „линији“ – дијелиће слике моћног Волође који јаше медвједа или управља борбеним авионом. За све што Русија данас јесте – он је и симбол и центар моћи, лице и тачка у коју су уперени сви погледи и сва дејства. Мора се признати да Путин има способност да концентрише неку посебну пажњу слушалаца, макар и када га гледате из перспективе осмог реда у великом атријуму Главне зграде Ермитажа (одакле смо имали прилику да га слушамо и гледамо на Форму уједињених култура, у Петрограду).

Но није то једина пажња коју тај човјек на себи носи.
Ми заправо и не слутимо са којим бременом на плећима сваки дан се буди В.В.Путин. Јер Русија, необухватна Русија, то је свака противрјечност коју људска природа може да замисли. И зато нико не зна њену загонетку – како, када је и сами Руси не познају, иако јесу та загонетка? И ко то још зна – то је земља противрјечности, земља која ратује а у чијим њедрима и даље осјећаш небески мир, земља добра и чистоте у чијим људима се непрекидно боре онај свељудски ангел и свељудска звијер боре непрестано (сјетите се само оног „тајног посјетиоца“ оца Зосиме из Браће Карамазова или „калачника Самсона“ из Лавра). И ко би то уопште и како могао да поднесе? Све те слојеве и чуда – јер монархиста у нама очекује повратак нечега бар налик на Царство, док истовремено идеали социјализма и даље траже неко праведније друштво – бандити и олигархија из деведесетих спремна је да издржи све само да јој се не одузима накупљено благо а држава тражи да се ресурси распоређују тако да свако може да осјети да га Отаџбина није заборавила. Како да управљаш народом чија је лажна елита и даље заљубљена у Запад и једва чека да се све заврши и да буде „као прије“, док се тек појављује неко језгро људи који ће чувати Русију, свјесни њене снаге и самобитности? Волођа је наслиједио земљу коју су заузели криминалци из 1989-1994, у међувремену обучени у скупа одијела и блиндиране лимузиме, али и земљу у чијем човјеку паралелно живе комуниста жељан уравниловке, капиталиста жељан „друштвеног успона“ и свих благодети овог свијета и православни мужик или најњежнија на свијету женска природа, жељна заласка сунца над ријеком и Царства Божијег.

Како можеш да будеш национални вођа онима који желе да се зна да је Русија – земља најприје руског народа и лице које ће подједнако да својим сматрају и све етничке групе које нису Руси а који живе у Русији? Како се влада тако да се олигархија претјерано не побуни а народ претјерано не ропће, шта да се учини да се задржи и совјетски и традиционални и православни морал у друштву у коме су моралне кочнице одавно попуштене и „превазиђене“? Како технолошки не бити превазиђеним а не постати друштво робота? Како вратити или обновити морални код и подстаћи на самоодрицање и жртву народ ако они на врху немају дјецу у рову и не сматрају да се државни морал тиче њих? Како се управља земљом у којој „православни олигарх“ и попадија-омбудсмен за дјечија права у сред мобилизације око традиционалних вриједности остављају своје супружнике и бахато се вјенчавају, у сред рата, у сред унутрашњег културног рата, у сред превирања апокалиптичних размјера за које, опет, у Русији нико не може са сигурношћу да каже – да ли је данас апокалиптично вријеме или је можда за Русију свако вријеме – апокалиптично вријеме? Како се управља тим човјеком крајности и двојствености, како се управља земљом која је шестина Земље и Небом испод Небеса? Не знам. То зиаста не могу да замислим.

Зато: Дай Вам Бог всего доброго, прежде всего мудрости и здоровия к Дню рождения, Владимир Владимирович.