О. Дарко Ристов Ђого: Идеја Србије идеја је Српске

Рођење Српске смјештено је у дјетињство нас, данас средњовјечних људи. Људи који су се упутили Богу на истину – то су очеви, дједови, мајке, браћа и сестре које нећемо гледати до Небеске Србије. Ненадокнадиви су. Недостају и данас. Још више око Божића, Стјепањдана и Васкрса, слава и свадби, када нас побиједи чежња за њима и никада бивалим срећним живитима, онима у којима нисмо избјегли и нисмо губили очеве, у којима су они ту, поред нас, када се женимо и када нам се рађају дјеца. И тада из нас пробије оно питање: “Је ли све било вриједно овога?” Зато је Српска за нас више од утјехе – мада је и утјеха. Она је смисао.

Како вријеме пролази, то дјетињство те зове да тражиш, копаш, иштеш докуемте, слике, записе – све што ће ти омогућити да употпуниш сјећања оним што си као дијете могао само да слутиш. Читам, тако, већ неко вријеме Прилоге за истотију Српске, издање младог Историјског института нашег Универзитета у Српском Сарајеву. Документа, декларације, закони, прописи, транскрипти скупштинских расправа…

Нека имена одмах нас враћају ликовима говорника – ратно руководство људи које смо, као дјеца на ратним Палама, имали прилике да упознамо и у цркви, на славама, испред разних институција, у тренуцима напетости и ишчекивања. Нечије силуете данас су нам врједније од потоњих личности – сјећам се само проф. Николе Кољевића, чије смо Отаџбинске теме тек касније читали и слушали као музику тог времена.

У тим страшним данима, када је многима било несхватљиво да свјетови стварани деценијама могу да нестану у трену, кондензовала се из живота једна мисао. Идеја Српске. Са огромним искуством страдалног народа и наивношћу људи који су вјеровали да ће њихова љубав ка слободи и демократији убиједити слободољубиви и демократски свијет да геополитичке и цивилизацијске прерасуде замијени препознавањем српског становишта, љекари, професори, до јуче ЈНА официри вјерни својој заклетви, учитељи и радници, морали су брзо да кондензују мисао, пред стравичним перспективама које су се остваривале вољом других.

Историјске поруке

Просто је невјероватно колико је у том инстинктивном било далекосежног. Симболима, идејом, институцијама, морало се вратити у онај тренутак када смо скренули са историјског тока. Вратити се на раскрсницу – иако у историји нема повратка у вријеме, Вратити се Краљевини Србији, преткумановској, виталнијој, демократској (данас, када чујемо непрекидне ламенте над демократијом – ваљда у име “чврсте руке” и владавине “једнога” – увијек помислим да ратну Републику Српску у којој је било демократије, разномислија, дисидентства, полифоније више него у симулакруму који је услиједио касније.

Симболима, идејом, институцијама, морало се вратити у онај тренутак када смо скренули са историјског тока

Није до демократије – демократски смо одбили Венс-Овенов план. Биће да је до наше неспособности да цијенимо свој глас у јавном животу више од онога што нам се за тај глас нуди. Краљевине Србија и Црна Гора, оне из 1914, биле су прототип Српске. Идеја Србије је наставила да живи кроз Српску.

Без идеје Србије нама је несхватљив наш успон од Карађорђа до Кајмакчалана. А она је данас почесто, бар у јавном простору, магличаста и замагљавана у самој Србији. Као у Витезовићевом Шеширу професора Косте Вујића, у Шотриној екранизацији. Наизглед, то би требало да буде серија о Србији, о једном величанственом покољењу. Но то јесте серија смјештена у Србији, али она нам ништа не говори о Србији као разлогу зашто су Мика Алас, Јаков Продановић, Павле Поповић или Јован Цвијић постали великани.

Ми само чујемо њихову самоувјереност – двадесетовјековно самообожавање, у оном чувеном “и ја ћу бити академик!” Академик чега, чему, зашто? Штавише, двије улоге које би требало да носе идеју Србије приказане су изразито карикатурално – професор војне обуке Станић, типични ускогруди “дифовац” који нападно пјева “Ој Србијо, мила мати”.

Ту је и професор српске историје Зечевић (Бранимир Брстина), захтијеван, али лош предавач који се ослања само на своје списе у којима су записани подаци. Национална историја сведена је на низ ирелевантних чињеница, она није ткиво које казује смисао.

Србија је мјесто али није идеја, она је носталгична позорница, али – за разлику од истинске Краљевине Србије, оној Шотриној недостаје сила којом матуранти постају академици. Овако, то је њихова лична одлука и самоувјереност – у стварности, Србија XIX в. била је привлачна идеја о слободи и ослобођењу, уједињењу и испуњењу видовданског завјета.

Лишеност смисла

Идеја Србије се од 1918. наовамо систематски потискивала и жртвовала. Најприје у задовољном осјећању испуњења Завјета, када је проглашена историјска застарјелост Србије у односу на Југославију. Србија је смјештена у регистар славне прошлости, коју је требало жртвовати и интегрисати у свјетлу југословенску будућност. (Код стваралаца Српске, који траже опстанак Срба из Херцеговине и Босне у Југославији појављује се јасна свијест – једини квалитет Југославије јесте то што у њој живе сви Срби).

Од 1945. до данас Србија је систематски испражњавана од идеје и смисла – њено постојање свођено је на случајност, затеченост, скоро па хајдегеровску “баченост” људи рођених у њој и тиме „осуђених“ да живе лишени “света” и увијек жељних да “буду свет”.

Свако ко у Србији жели да има моћ посуђену од странаца а легитимисану у фрустрацији виших класа иступиће са програмом “враћања Србије у свет” – дакле, са премисом да Србија по себи не може бити референтна тачка, испуњена смислом – она је таква нама који у њој не живимо. 

Србија је већ вијек читав убјеђивана да је превазиђена, да је њен једини смисао у томе да буде име за комплекс комуналних, социјалних и привредних интереса њених грађана. Отуда је увијек тако проминентна тактика замагљивања завјетне перспективе, одзавјетовање Србије на коме пралелно раде власт и опозиција, нарочито видљиво када је у питању однос према Косову и Метохији: “или Косово или стандард” или “или Косово или визе”, “Косово или ауто-путеви”.

То је (лажна) дилема, избор између идеје Србије као државе или стварности Србије као имена за комунално-привредне услуге. Но парадокс историје се састоји у томе да је Србија као идеја увијек налазила начина да напредује и као економија, друштво, политика: косовски завјет је чинио да надилазимо и корупцију Главе шећера, док је Србија лишена идеје – плијен сваке колонијалне и аутоколонијалне “елите”.

И ту идеју Србије налазимо опет 1992. као идеју Српске. Све што је послије настојало да уништи Српску, прво се трудило да прекине везу са данашњом Србијом и Црном Гором, али још више – да порекне везу са идејом Србије. Отуда “РС” амблем умјесто грба Немањића и Краљевине Србије, “Моја Република” умјесто “Боже правде”.

Жива идеја

Има код Фукоа, у његовом предавању од 17.јануара 1979. један појам који он уводи али га одмах и напушта као предмет свог истраживања. У питању је “самосвијест владе”, оно што он назива  “инстанцом мишљења у државној пракси о њој”. Када данас читамо списе о настанку Српске човјек не може да се отргне да је самосвијест владе била израженија тада него данас.

Од 1945. до данас Србија је систематски испражњавана од идеје и смисла – њено постојање свођено је на случајност, затеченост

Сви ти бракати посланици, у Јумко одијелима и ЈНА униформама о Српској размишљају двоструко цјеловито: у њој самој виде цјелину, али и њу виде као дио српског питања, српске државе и геополитичког театра из кога је немогуће побјећи. На скупштинска засједања долазе из разних крајева, још неувезани заједничком државном функционалношћу, понекад цивилни и војни представници пуни замјерки на понашање оних друхих. Али ти људи знају да је Српска могућа само као цјелина, као заједнички напор, подвиг, завјет и брига.

Српској данас пријети много шта – нестабилна геополитика, стална жеља дојучерашњих непријатеља да виде њен крај, друштвено раслојавање у коме нема правила ни милости. Ако се пројекат мегалополитације Српске изврши до краја, њена идејна срж – она настала на “ратним Палама” – топиће се тако што ће се Исток Српске, испражњен државности, смисла и становништва на крају прелити према у Београд или шаптом инкорпорисати у Сарајево, док ће се Крајина с временом свести на позагребљену и пољубљанчену Бањалуку.

Зато је за Српску данас најважније да се врати идеји Српске, и то не јефтиним фестивалским национализмом већ спровођењем у дјело онога што су као идеју Српске жељели и мислили њени борци и ствараоци. Идеја Српске живи, понекад ми се чини, више у венама народа него у “самосвијести владе”.

Идеја Српске јесте идеја Србије каква ће се једног дана опет родити, са осјећањем да је живот више од онога данас. Српске не би било без златног вијека Србије и Црне Горе. Живимо у свијету у коме идеје иначе бивају багателисане. Но ако Српска успједне да се врати својим почецима, сновима својих стваралаца, она ће учинити нешто велико за читаву српску Отаџбину: пренијеће пламен Завјета за вијекове који долазе, одржаће интензитет самоодржања и осмишљења Заједнице и онда када нас праве и тихе окупације убјеђују да само треба да се угасимо.

Идеју коју осјећаш у Дечанима, чим уђеш унутра. Идеју да можда нисмо бирали да ли ћемо се родити као Срби, али када нас је Бог дао у овај свој народ, у том постојању има љепоте без које би космос био одиста туђ, нијем и ружан.

Ту, у Дечанима, Жичи, Грачаници, родило се то космичко Српство. Тамо се родила и Српска, као, како рече Слободан Владушић, “жеља Срба западно од Дрине да живе као Срби”.

Наслов, лектура и опрема текста: Нови Стандард

Извор: Покрет за одбрану КиМ

Насловна фотографија: Кабинет предсједника Републике Српске/Борислав Здриња