О. ДАРКО РИСТОВ ЂОГО: Гдје ће се ријешити судбина Русије?

Ова битка ће се ријешити у нама. Узалудно гине само онај ко на крај сам постане онај против кога се борио

Пише: о. Дарко Ристов Ђого

У Русији самој. Нигдје другдје. У њеном простору, који није исто што и РСФРСР, али још више: у руској души. Она ће или коначно преломити у себи, или ће остати у магновењу, у тмини, в тумане Западничества. У наркотичној зависности од Непријатеља. Како изгледају Србин и Рус када коначно преломе на страну свога напријатеља – видимо, врло очигледно, на примјеру бивших сународника који то више нису. Они су преломили. Нису више ми. А ко смо ми?

Читав 19. и 20. вијек Запад је марширао тамо гдје су већ кренули тевтонски витезови прије сусрета на леду са св. Александром Невским. Но: дјеца Александра Невског нису учила ни њемачки ни шведски. Дједови и дјеца официра који су земљу бранили од колективног Запада у његовој најкултурнијој форми оличеној у корзиканском официру са триколором (egalite, fraternite, liberte!) – учили су и говорили француски. Без нагласка. Макар никад и не видјели Париза. Када су одбранили Москву и стигли у Париз, у епопеји Отачаствене војне 1812 – и даље су бранили Москву а сањали Париз.

Кримски рат: колективни Запад чува болесника на Босфору и наше ланце ради свог геополитичког интереса. Заједно: француска префињеност, енглеска демократија а нашло се мјеста и за ону сунчану, лахорну, медитеранску земљицу у којој је све као храпави глас Тота Котуња или раздрагана Felicita Ал Бана и Ромине Пауер.
Јесу ли њихова благородства схватила оно што су словенофили говорили: да је брат њихових благородстава не маркиз од нечега, ерл ни од чега, гроф од свега и свачега – већ да је брат сваког Благородија – онај крестјанин чије душе посједује, а са којим у истој Цркви говори „Отче наш“, са којим се, уколико се, причешћује од исте Чаше и са којим јесте исто Тијело.
У томе нам је протекао 19. вијек.

Када се појавио истински цар-батјушка, отац на подобије Оца, прво су га издала благородија, житељли глобалног Мегалополиса, већ тада. Фебруарска револуција – та побуна ненарода – активирала је и „оплеменила“ феномен издаје Цара. Октобарска, која је услиједила, само је пошла њеним трагом. Оно органско, оно Тијело, оне силе запретене у дубинама руске душе и бића, у „почвености и саборности“, затомила је заједно аристократија недостојна благородности, буржоази, жељна власти, нихилобољшевици, жељни хегеловске дијалектике преко крви својих сународника.

Народ, као народ, само ћути и гледа, док је у њему хришћанско трпљење. Народ, као народ, убија и пали, када се у њему активира демонска сила побуне.

Аристократија, олигархија, они којима је повјерен народ – ако нису ништа научили до данас, ако су и даље наркомани Запада, култуни зависници од лимузина и секса, новца и ролекса – узалуд страдања. И даље из њих не постајемо Једно. Уколико се и данас све сведе на чарке између лажних грофова – а заправо житеља истог Мегалополиса, опет се нисмо попели на Голготу. А ко се не попне на Голготу, неће ни васкрснути.
Уколико јесмо Једно, уколико се нешто у нама помјери и прочисти, уколико се коначно одвикнемо од Запада, од његове слатке отровности и отровне слаткоће, онда ћемо опет учествовати на Леденом попришту. Побједићемо, али наша дјеца неће најприје учити шведски, њемачки, германски, неће живјети ни на простору ни у простору неког другог.
Ова битка ће се ријешити у нама.

Узалудно гине само онај ко на крај сам постане онај против кога се борио.