O. Дарко Р. Ђого: Република српска и дух времена

Тек у заједници божанског и човјечанског имамо и Богочовјека и све богочовјечанско. Ипак, Дух је увијек онај који води и који даје смисао. Не би се Хегел и Жарко Видовић сложили око много чега али око те једноставне поставке несумњиво би: Дух је онај чије дјеловање у историји чини да она има смисла. Апсолутни Дух или Дух Свети – разлика јесте важна – али несумњиво је да су и српску историју обиљежила раздобља у којима је Дух надахњивао овај народ а онда би се притајио и дејствовао некако притајено и мистично, до нове провале Духа.

Карађорђевско-његошевски Дух дао је српску државност XIX вијека: у њима двојици су се сусрели ранији вијекови, наде и ишчекивања, њима и данас дише све што вриједи у овом тренутку у Србији и Црној Гори. „Модерну државу“ правили смо заправо тек послије њих, али идејно удаљавање од њих као мјере смисла тих држава довела је до постепеног замагљивања видовданског хоризонта и српског становишта. Након читавог вијека идејних лутања – а само идеја може да обесмисли Дух, физичко уништење и страдање то не могу – ми смо у ситуацији у којој се у Србији и Црној Гори агонално суочавамо са физичком и културном окупацијом.

Исти тај Дух надахнуо је стварање Српске. Њено постојање тешко је објашњиво логиком ондашњих историјских процеса. Заправо, Српска се ту понешто разликује чак и од Србије и Црне Горе XIX вијека: док су оне настале на трагу духа епохе који је будио поробљене народе, Српска је настала „контраинтуитивно“ духу деведесетих, времену када се СФРЈ и СССР распадају по комунистички одређеним републичким шавовима. И не само да је Српска „аномалија“ у Фукујаминој пројекцији стварности – њен опстанак од настанка до данас угрожава злодух постмодерне. Република Српска је настала упркос „духу времена“ у ком је настала и може да опстане само упркос њему.

То пишем зато што почесто од умних људи чујем оправдања феноменологије нашег пропадања на линији става „то је тако свугдје.“ Став „на то се не може утицати“ истозначан је ставу „готови смо, нема нам спаса, изумрли смо“.

Осврнимо се око нас. Чиме се то одликује постмодерна као коначна етапа владавине Мегалополиса? Одликује се дробљењем националног и афирмисањем паралелно „глобалног“ и „завичајног“ идентитета, неофеудализмом, индивидуализмом и хиперсексуализованом мржњом према рађању (начело: „што више секса – што мање људи“). Републици Српској тренутно пријете „комшије“ и геополитички Запад, али паралелно и нестајање на плану политичке фрагментације на шавовима регионализма, друштвеног раслојавања и демографске пропасти. Кренимо редом.

НЕНАУЧЕНЕ ЛЕКЦИЈЕ О политичким пријетњама Српској не треба трошити ријечи – познате су. Но српска власт и народ – у Српској и Србији истовремено – никако да науче лекције деведесетих. Заправо, и народ и власт најчешће имају исту илузију: ону да му Запад може бити савезник „у неком распореду снага“. Можемо ми из народа да себе заваравамо да је „Слоба крив за све“ и да ће Запад да нас мање мрзи „након пада Милошевића“. Можемо да рачунамо да у некој констелацији снага и Запад и народ могу да имају користи ако се бар промијени и „упристоји“ горњи ешалон профитера транзиције. Друштвена правда, ипак, не интересује Запад: свака нова власт непогрешиво је настављала тамо гдје је претходна стајала када је у питању друштвена (не)правда, тј. неофеудализам као неоколонијализам.

Српске власти могу бити криве само ако су у било којем регистру дјеловања суверенистичке, тј. српске и баш зато и само толико јесу неподесне Западу. Са друге стране, исте те власти никако да прочитају „Правила ћутања“ трагичног Момира Булатовића. Оне и саме данас живе у илузији о „компромису са Западом“, лажући себе и нас да је предуслов нашег прогреса – бар нека послушност Западу, препуштање колонијалној моћи. Но пут од „фактора мира на Балкану“ када се препушта Крајина и блокира Српска до Схевенингена није тако далек као што се чини. Книн се бранио – и пао – у Београду, али је Београд 1999. пао у Книну 1995. Ту лекцију је одавно требало читати с другим топонимима: да се бранила Митровица (умјесто што се „мирно интегрисала“ у сецесионистичке институције), данас не бисмо били у ситуацији у којој јесмо. Земља, али и народ се брани свугдје гдје је под чизмом или ће та чизма наставити да гази по њему. Ко то не схвата, може бити технолог власти, али недвосмислено је недостатне основне интелигенције. Политика неминовно јесте способност да се разговара и са непријатељем, али налазимо се у тренутку када нико више нема право на илузију да ће умилостивити Империју у агонији.

Ми смо завјетан народ. А то значи – народ са једном врстом библијске егалитарности. У завјетним народима „аристократија“ повлачи хомеровско значење придјева „аристос“ – из народа се уздиже онај „изврсни“, „најбољи“ али не рођењем већ дјелом, личношћу, заслугом. Ми смо своје краљеве рађали сами и носили преко Албаније – у моменту када краљ емигрира, његова веза са народом (било да је у питању Србија или Црна Гора) остајала је само миметичка техника и есхатолошка фантазија, но веза са народом прекинута је неповратно. Тако смо доживљавали и своје светитеље (Владику Николаја, оца Јустина, патријарха Павла) – као светитеље из народа и у народу, макар тај народ увијек био испод етичког императива који су они својим животом благовјестили. Коријени тог завјетног егалитаризма уједно су библијски и историјски: ми смо без племства остали када и без средњовјековних држава, па се „аристократија“ могла уздићи само у епском кључу. Но управо та егалитарност завјетног народа чини нас додатно осјетљивим на друштвено раслојавање, које је неминовни исход позног капитализма. У XIX вијеку Дух Завјета покривао је и ублажавао друштвено раслојавање: јесте Рада Пашић правио скандале по Ници, али је Страхиња Бан Нушић, попут многих из његовог покољења, стајао раме уз раме са сељаком тек мобилисаним из моравског села. Како смо дивљи капитализам у Српској (и Србији) пустили да несметано дивља протеклих деценија, власти ће сада у ходу морати да опет сазнају потребу за дијељењем судбине са народом у дословном смислу. Класно раслојавање ће морати да се лијечи паралелно са припремом за најтеже ударе. Ко то не схвати, неће просто преживјети. Не може један етос да вриједи за „елиту“, други за народ (св. Василије Велики би рекао: исто је јеванђеље за богате и за сиромахе). У граничним ситуацијама морају се брзо научити игнорисане лекције из социологије српског народа.

ДЕПОПУЛАЦИЈА И ДЕПОЛИТИЗАЦИЈА Несумњиво је да ће се покушај удробљавања српског отпора са ове стране Дрине све снажније формулисати кроз развој регионалне нетрпељивости. Истина јесте (у нормалним околностима подједнако разарајућа и неминовна) да у једној држави нису сви крајеви једнако економски просперитетни. Српска је систематски и намјерно пројектована као спој двије веће цјелине са танком и увијек осјетљивом тачком спајања у (дистрикту) Брчком. Разлике постоје и плод су историје колико и систематског сљепила влâсти које су се више водиле изборним тактикама него стратешким одлукама: источни дио, иначе разуђене географије, са мање урбаних цјелина и великим природним ресурсима, ослоњен на Србију и Црну Гору, годинама је пражњен исељавањем и слабим природним прирастом. Депопулисана средина мање је политички занимљива, у мање политички занимљиву средину улаже се мање (а и то што се уложи – више се прелије у џепове неофеудалаца него у осмишљавање друштвених садржаја неопходних за живот). Средина са мање садржаја мање је привлачна становништву. И тако у врзино коло: депопулација је водила у деполитизацију, деполитизација у нову депопулацију. Сада смо ту гдје јесмо. У тренутку у коме уобичајена динамика завичајне љубави и зависти не смије да постане пукотина у коју ће се сакрити издаја овог дијела српске отаџбине. Као и када је у питању друштвено раслојавање, и ово регионално неће ублажити реторика већ пракса.

Демографско уништење тема је за себе. Кључ је свакако у култури рађања. Трагичне чињенице о броју побачаја говоре да нису Срби престали да осјећају ерос већ да у нама претеже аутодеструктивни танатос. Вријеме је да се престанемо замајавати „економским показатељима“. Они су важни али нису пресудни. Култура индивидуализма јесте култура смрти и лицемјерја. Окренимо се око себе. Људи који дају савјете о демографији најчешће уопште немају вишечлане породице – дјеца су у „политикама“ појмљена и разматрана као кромпири. Слично је и са новофеудалном елитом која има више станова и фирми него дјеце и унука: она нас позива да зауставимо бијелу кугу, али уједно живи бијелу кугу. Као да у нама чили животна сила, Дух Свети коме не дамо да буде давалац живота. Дух у историји рађа животну силу и једино што је у стању да заустави Дух није физичко уништење већ убијање душе (Мт 10, 28).

Ми живимо на постмодернистичкој ивици амбиса, у култури потрошње и баналног хедонизма. Протекле три деценије Српска није проћердала – одрасла су покољења рођена у слободи – али није их ни искористила у довољној мјери. Као и сви Срби, лакше пружамо политички него културни отпор. У нама се боре отровни шећери културе трошења и интуитивно завјетно знање да би требало да живимо другачије, у складу са ријечима Јеванђеља. У (Републици) Србији, та борба је очигледно још увијек унутрашња агонија културе, просвете, политике, медија у којој се још боре косовско опредјељење и етички нихилизам постмодерне. У Српској је унутрашње трење неупоредиво мање, али борба да залијечимо пукотине у бићу добија егзистенцијалне размјере. То што нас Запад посматра кроз призму „малигности“, као историјску аномалију и „неправилност“ у своме (колонијалном) простору требало би да нам илуструје све што о њиховим намјерама има да знамо. „Малигнитете“ све империје настоје да униште. На нама је да преживимо и овај ужасни ропац и сумрак богова Запада. „Дух дише гдје хоће“. На нама је да живимо Духом.