О. Дарко Р. Ђого: Осма деценија христоликог дјечака
© РТ Балкан
“Уз све што смо се договорили, препоручила бих вам да нађете вашу омиљену књигу на њемачком и прочитајте је” – препоручила нам је тог хладног јануарског петка фрау Лукач, професорица њемачког језика на Гете институту у Швебиш Халу.
Сат након њене препоруке у рукама сам држао њемачки превод “Малог принца”. Имао сам, попут свих странаца у цивилизацији напретка и самоће, суботу и недјељу, два дана за препуштање себи, природи и “култури”.
Странице Де Сент Егзиперијеве књижице сада, на њемачком, одзвањају још потресније од сваког од српских превода. Када Змија каже малом принцу “жао ми те је на овој земљи од камена” (њемачки је ближи француском оригиналу: “Du tust mir Leid auf dieser Erde aus Granit” према “Terre de granit”), та “земља од гранита” својом хладноћом осликава сву привлачност смрти као Змијиног “рјешења за све”.
И заиста: да је све што има да нам каже де Сант Егзиперијева библија модерног осјећања свијета само трагична усамљеност и непрекидна потрага за срећом даље од планете на којој живимо, не би његов Мали принц и данас, осам деценија након што је те 1943. дошао на Земљу, био толико популаран као књига без које је сентиментално васпитање културног човјека и хришћанина данас незамисливо.
О Малом принцу се непрекидно пише и данас. Биографска истраживања веза између појединих ликова и Де Сент Егзиперијевих пријатеља замијениле су потраге за његовим авионом – будући да је и сам писац најважније књиге за дјецу на свијету нетрагом нестао, попут његовог јунака 13.7.1944.
Контекстуализације и књижевне обраде које настоје да неодољивог дјечака смјесте у неки идеолошки ток трају и данас, мада им се он својом непосредношћу увијек отима и измиче.
Двијехиљадитих је Мали принц био обавезна литература на православним богословским факултетима Српске православне цркве. Митрополит Амфилохије је Малог принца назвао чак “богословским тајнозрењем” и понекад би га тумачио и коментарисао заједно са нама студентима.
Уз Тагореовог “Градинара”, “Срну у изгубљеном рају” оца Јустина и “Речи о Свечовеку” Владике Николаја, Мали принц је изграђивао или обнављао једну врсту хришћанске осјетљивости неопходне да би човјек осјетио другог човјека, да би се хришћанска душа нашла у сазвучју са другом душом, а, како рече још Тертулијан “anima naturaliter christiana” – свака душа је по природи хришћанска.
Зашто је, уосталом, Мали принц толико потресно привлачан свакој хришћанској души, од времена када се појавио на Де Сент Егзиперијевом папиру до данас? Одговор би могао бити једноставан на плану присуства библијских мотива – Змија, као носилац смрти, чини се као најочигледнији примјер готово непосредног пресликавања.
Но није Змија разлог зашто читамо Малог принца већ сам Принц (кинески преводи га углавном описују као “Небеског принца”). Да ли је његов писац имао на уму његову христоликост или можда уопште није – а ако није: да ли се она родила из свељудске потребе за безгрешним Спаситељем, дјететом чија ће красота спасити свијет или се појавила из неког запретеног хришћанског памћења негдашње француске и европске културе?
Можда одговор по себи и није толико важан.
Мали принц, читан хришћанским очима, као да одговара на ону вјечиту знатижељу о дјетињству Богочовјека. Јеванђеља нам о тим раним данима дају изненађујуће мало – осим извјештаја о рођењу, практично једино што знамо о Христу прије почетка његовог послања јесу епизода у задржавању у јерусалимском храму (Лк 2,39-52) у оквиру које имамо и загонетне ријечи о Христу као послушном дјетету које напредује у расту и мудрости.
Још је старохришћанска књижевност покушавала да домисли јеванђељску тишину апокрифним казивањем – тако нам Јеванђеље Христовог дјетињства према Томи даје једну од оних епизода које ће некако налазити мјесто у потоњој фантазији више него у текстовима – мали Христос прави птице од блата које затим пљеском руку оживљава.
Мали принц се такође дружи са птицама, он уједно зна и раскрива тајну љубави као тајну смисла постојања. Његова прича није фантастичка допуна канонског казиивања већ свијет по себи у коме су закони кинетике помјерени али они људског постојања – савршено огољени и доведени до њихове суштине – оне невидљиве очима.
На неки јасан а опет тајновит начин дозивају се Спаситељеве ријечи: “блажени чисти срцем јер ће Бога видјети” (Mt 5,8) и лисицин сажетак свеколиког људског знања: “човјек само срцем добро види. Суштина се очима не да сагледати.
Овце и ружа, својевољна смрт као “повратак кући”, гетсимански страх и одлучност, разазнавање изнад појавности смрти, онако како је остављамо другима – о свакоме од тих детаља могло би се говорити као о модерној актуелизацији хришћанског мотива. Када су К. С. Луиса питали да ли је његов Аслан проста алегорија Христа, знаменити Ирац је одговорио: “Аслан није пука метафора као што ни Нарнија није метафора земље. Она је свијет за себе а Аслан – Христос који је дошао и у тај свијет”.
Можда би о христоликости Малог принца вриједило размишљати на сличан начин – он није толико библијски Христос “упакован” у дјечију књижевност колико одговор на унутрашње дилеме и заблуде свакога од нас као планете за себе.
Човјечанство је са Малим принцом учинило савршену исту ствар као и са јеванђељем: повјеровало је да је усвојило његову осјећајност, самозаљубило се у слику себе помисливши да је танкоћутна осјетљивост за свако живо биће могућа без одговорности.
На хиљаде људи понавља како “човјек само срцем добро види” заборављајући други дио животне тајне: “ја сам одговоран за моју ружу…”
Милијарде људи ће поновити у себи да “вријеме које сам уложио око моје руже чини ту ружу јединственом” – па опет: између трке за новцем и сексуалне незаситости, празнина и самоћа испуњавају цивилизацију на измаку. У расцјепу између потрошачке лакомислености и диктатуре екологије, данашњи човјек или не гледа небо или на њему види само звијезде и ништа друго.
Иако негдје, још изнад њих, чекају људи, они са којима смо се, као са Малим принцом, опростили. Чека нас живот. Какав? “То је велика тајна”.
