О. Дарко Ђого: Српски интегрализам је трајни труд и жртва да доживљавамо као своје и Војисављевиће и Немањиће и Котроманиће и Карађорђевиће, Петровиће или Обреновиће

“Српски интегрализам представља јасно и саморазумљиво становиште да српски народ у својој историји, садашњости и будућности, у свим својим завичајима, са свим својим дијалекатским и менталитетским микро-идентитетима, у свим облицима свога државног и политичког организовања представља једну цјелину која самим тим улази у национални, језички, културни и лични идентитет свих нас”, казао је у интервјуу за портал “Бунт” протојереј ставрофор о. Дарко Ђого, чији су текстови и интервјуи веома читани у Црној Гори.

Интервју са њим објављујемо у два дијела.

У српској јавности је у минулих годину, двије, све присутнији израз “српски интегрализам”. Како бисте објаснили, дефинисали српску интегралистичку идеју и мисао у данашњим околностима? Такође, који су њени коријени, шта је њена садашњост, а шта будућност?

Српски интегрализам представља јасно и саморазумљиво становиште да српски народ у својој историји, садашњости и будућности, у свим својим завичајима, са свим својим дијалекатским и менталитетским микро-идентитетима, у свим облицима свога државног и политичког организовања представља једну цјелину која самим тим улази у национални, језички, културни и лични идентитет свих нас. Сам израз „интегрализам“ користи се у савременој политикологији од релативно скоријег времена, али коријени таквог промишљања о српском народу стари су колико и сам народ.

Оно што се можда превиђа јесте чињеница да интегрализам не подразумијева само становиште да су Срби сада једна недјељива Цјелина већ нас интегралистичка позиција уводи у све слојеве наше историје, књижевности, језика. Баш јуче у једној расправи чујем да „ми немамо Номоканон Светог Саве на српском језику.“ Како немамо? Језикословци су технички, описно, назвали тај историјски слој нашег језика „српскословенским“, „српском редакцијом староцрквенословенског језика“ али то је у суштини српски, наш језик, ма из кога вијека. Али нама је лакше заносити се, рецимо, паганским аутохтонизмом по Вуку него учењем нашег језика из времена Светог Савē. Дакле: интегрализам није свођење свега у једну визуелну раван, спљоштавање дубине нашег историјског трајања и разноликости у једну „практичну“ раван већ управо супротно: трајни труд и жртва да читамо и разумијемо и доживљавамо као своје и Војисављевиће и Немањиће и Котроманиће и Карађорђевића, Петровиће или Обреновиће: да имамо не само једну линеарну представу у нашој културни (обично ону коју је поствуковска културна идеологија трасирала кроз периодизацију и тематизацију: Немањићи – народна књижевност за вријеме туркократије – савремени идентитет). Понекад питам и моје најбоље студенте да ли смо имали теологију у XVII и XVIII вијеку, па се многи изнанаде чињеницом да јесмо, али да су имена Кирила Живковића или Дионисија Новаковића нама данас мало позната. Такође, интегрализам подразумијева живљење трагедије: управо зато што живимо трагедију подјела, династичких сукоба, раслојавања и превјеравања браће, ми не можемо заборавити значај интегралистичке позиције. Без свијести о трагедији – нема интегрализма. Сукоби наших династија, којих је било, сукоби унутар династија – све то је неопходно освјестити, без глорификације и апотеозе и без негације и алијенације. Краљ Стефан Твртко и Стефан Душан – већ су слика и наших сукоба и наших трагедија, али наших, српских. Краљ Никола и краљ Александар. Интегрализам није поништити их и одрећи их се – макар неке њихове одлуке биле судбоносно лоше – као ни бескрајно их величати, величакјући и нашу склоност да починимо исте грешке. Интегрализам је зато ствар ширења и продубљења видика о себи самоме.
Могуће је, наравно, да и данас има разних концепција интегрализма, али за мене је онај завјетни једини истински и мјеродаван јер једино он даје перспективу смисла свакој српској историјској држави, па и данашњим државоликим оквирима у којима живимо. Наше Отачаство је појам који није сводив само на СР Србију, иако је Србија кључна (и у том смислу свакако матична, окупљалачка, концетрисана) држава српског народа данас. Али само косовски Завјет одговара на питање „чему Србија а не радије ништа?“ Дакле, српски интегрализам је становиште да је на питање о смислу свога постојања српски народ увијек позван да одговори заједно, као цјелина која има своје координатне тачке у Јеванђељу, у светосавској философији живота из којих онда извире један конкретан етос, начин на који живимо оно што нас одређуј, што чини наш лик, наш идентитет.

Казали сте у једном интервјуу “Ко нас је дијелио, није дангубио”. Колико су разлике међу Србима у Шумадији, Црној Гори, Херцеговини, Војводини, Босни и другим подручјима на којима Срби живе, ствар богатства, снаге, менталитетске разноврсности, а гдје је граница након које ове разлике односно инсистирање на њима, представљају опасност да се претворе у дубоке подјеле међу Србима?

Историјско и духовно искуство су овдје једнозначно јасни: свака гордост и жеља за преузношењем, свака нарцисоидна самозаљубљеност у слику себе на крају се плаћа трагично. Од личног до завичајног плана. Ми и на личном плану углавном видимо себе бољим него што јесмо, преувеличавајући наше добре особине и минимализујући или потпуно игноришући наше мане. Тако је и са нашим завичајним особеностима: ми бескрајно много држимо до онога што сматрамо својом особеношћу, истовремено конструишући наше „моралне“ координатне системе око „врлина“ које нас завичајно „красе“ и придајући себи те врлине. Тако смо поносни на наше херцеговачко и црногорско јунаштво, занемарујући врло често јунаштво других Срба и то баш у истим тим ратовима од XV до XX вијека. „Војвођански“ наратив о супер-култури сличног је кова, а и он је споменик самозабораву о ратничкој величанствености људи који су формирали Војводство Србију. Могли бисмо тако у недоглед. Има тога много и код нас у Српској – хвала Богу па још није окоштало јер су живе успомене колио смо били и остали једно са Србима у Србији и Црној Гори, а сјећамо се завјетно и Крајине наше. Зато је за нас врло важно да свјесно поунутрашњимо све наше микро-идентитете. То није тако тешко, али смо ми лијени. Наша књижевност је интегралистичка јер њој припадају дијахронијски (кроз вријеме) и Св. Сава и Меша Селимовић, припада Стеван Сремац као приповједач у коме живе банатска равница и шопско „беше си моје“. Наше страдање је интегралистичко јер не разликује Сурдулицу, Велику, Пиву, Стари Брод и Јасеновац (локал-расистичка предубјеђења о „нечистим Србима“ у јужној Србији представљају бласфемију пред сурдуличким мученицима који нису ништа ни више ни мање свети од пивских или јасеновачких – тако да бих упозорио све заговорнике теорије о „чистим“ и „нечистим“ Србима да имају на уму да сваки пут када говоре о томе пљују по календару своје Цркве).

Потребно је, међутим, указати и на опасност да се, због ужасавајућег искуства прављења иденитетā од наших завичајних посебности, ми окренемо жељи да направимо неко сравњивање свих наших традиција, дијалеката, књижевних токова, редукција свега само на један „пожељни“ идентитет. Таква редукција би била коначни циљ дезинтеграције српског народа – свођење свега на „србијанско“, „босанско“ или „црногорско“ и јесте основа идентитетског инжињеринга по АВНОЈу. Али ми немамо право на идентитетску унификацију као заправо капитулацију, немамо право да себе сведемо на један народ и књижевност у којој не би подједнако било мјеста за Кочића, Његоша, Селимовића или Бору Станковића.

Рекли сте једном приликом да “нисте оптимиста у увјерењу да било каква елита, па и „интелектуална“ може да буде савјест народа”. Шта је и ко је све, по Вашем мишљењу, савјест српског народа?

Као што је савјест једног човјека нешто што постоји у њему самоме (или не постоји), мислим да је на то питање немогуће одговорити неким смјештањем „савјести“ у неки слој, групу, скупину. То није сасвим могуће учинити ни за раније вијекове (и тада смо имали разних протува у „елити“ и елитне честитости у пуку, али је смисао државе тј друштва био експлицитно уложен у успостављање једне структуре која ће истовремено бити смислотворећа и практична, а обје упућене ка косовској вертикали наше историје – зато су наша књижевност и наша наука стварале вишак вриједности а наш интелектуалац био је не само човјек који промишља и пројектује савршени свијет својих идеја већ смо у једном човјеку имали писца, љекара, истраживача, политичара, резервног официра.

Данас савјест можемо да нађемо у појединим људима неспорне величанствености духа: изван сваке сумње такав је, рецимо, Милош Ковић, такви су патријарх Порфирије и Митрополит Јоаникије, од људи који ми први падају на памет. Такви су били Митрополит Амфилохије и Владика Атанасије, такав је био Милан Радуловић, такав Жарко Видовић, кога тек сада откривамо. Такви су многи људи које не знамо у јавности – таква је Милошева Вања Ковић, рецимо. Али ми не треба да очекујемо да ће сада „друштво“ да се осврће за њиховом савјесношћу – у томе је проблем. Од прогона до блаћења, медијско-смболичких намјештаљки и демонских експлоатација добрих и „меких“ страна, свака симболична фигура наше савјести биће подвргнута дефамацији и пражњењу, како и не бисмо имали савјест. Зато је обнова завјетне свијести тј савјести најважнији и свакидашњи мали задатак свакога од нас. И иначе је немогуће да неко буде наша савјест – осим у метафоричком смислу једне моралне жиже, једног епицентра нашег етоса. Живимо у времену у коме политика влада на основу људских слабости па је илузорно очекивати рехабилитацију моралних фокалних тачака – управо супротно, можемо очекивати њихово релативизовање или бар покушај да се њима влада за свој рачун. Отуда, ми и не треба да очекујемо да негдје нађемо савјест осим у врлинским људима, нашој могућности да будемо са њима и попут њих. Ако испод радара успијемо да такве људе видимо као људе који заједно, сабрани дају тон, рецимо, „Цркви“ (тј њеном видљивом етосу и њеним свештеницима) или „академској заједници“ – онда ће клир или академска заједница ако не у апсолутној цјелини, а онда бар у доминантном тоналитету поново постати истинска савјест нашег народа.