О. Дарко Ђого: Митрополит Амфилохије био је аутентични свједок Божије љубави – све што је говорио, он је то и живио

Смрт је обавеза. Смрт брише све оно што је раздјељивало људе. Смрт је свачија па је свако обзиран према смрти. Према свачијој смрти. А шта рећи за онога ко је донио и свједочио живот?

Митрополит Амфилохије био је аутентични свједок Божије љубави – све што је говорио, он је то и живио, казао је за Радио Светигору, протојереј ставрофор Дарко Ђого, редовни професеор на Богословији у Фочи.

Он је подсјетио колико је митрополит био омиљен и као професор на београдској Богословији, гдје је предавао. Описао је његову аутеннтичност и љубав према иденитету, породици, коријенима.

De mortibus…

Не могу се сјетити датума: било је то онога дана када смо пратили мајку оца Бориса. У трагедији су се сусрели њена борба за непоменом болешћу и изненадност смрти у магли. Потресни говор Философа. „Има смрти, мајко…“ Дошли смо да подијелимо смрт, као и живот. И Ђедо је био ту. А онда се појавио човјек звани функција. Дошао је да изјави саучешће. Јесте: рођачке везе га нису спрјечавале да буде неправедан према оцу Борису. То што га је родила Српкиња и што му је сестра рођена еминентна Српкиња није га спрјечавало да не буде оно са чиме је рођен.

Али у цијелој тој трагичној сцени, у којој су се сабрале све трагедије које човјек може да замисли – оне личне и задесне, случене и вјековне – још увијек је било обзира.

И човјек-функција је, мимо свих обзира према живима које је одавно заборавио, и даље имао обзира према онима који су кренули другим стазама, преко Границе смрти. Ако „има смрти и смрти“, како је тада антички потресно на гробу сопствене мајке, гласом трагичара који не само да нема личину, већ нема ни прибјежиште суздржаности, говорио о. Борис, онда је Црна Гора одувијек могла да се похвали да је у њој антички обзир, онај Антигонин, према смрти – живот.

Смрт је обавеза. Смрт брише све оно што је раздјељивало људе. Смрт је свачија па је свако обзиран према смрти. Према свачијој смрти. А шта рећи за онога ко је донио и свједочио живот? Њему је суђено да и преко Границе буде Знак препорјечни, попут Богочовјека коме је служио. За живота је Ђед испуњавао наше животе. Ко је био нама – не могу више да кажем. Речено је. А знамо да је у својој препоречности био и садржај живота оних других. Да цетињски професионални згубидани, попуњивачи тикета и испијачи вињака, нису могли да замисле дан у коме би празнину свога живота надокнадили било чим, осим имагинарним казивањима о 1918, о њему, о манастиру у који нису зашли, о Ристу кога нису никада хтјели да упознају. А какав би тек живот био пијаним шовинистичким драмосписатељицама из деведесетих којима још само презиме напомиње припадност онима на чијем језику пишу? Како би се олупани полусписатељ, заточник алкохолисаног Хришћанства, огласио да није пљуцнуо по Митрополиту? Како би легитимна србофобија добијала своје гласове, да се није упокојио Знаконоша препоречни? То што га је и даље свако спреман да каменује само нам говори – Ђед нас и даље знаменује. Жив је. Према њему нема обзира као према умрлима. Смрт је свачија. Смрт значи: о мртвима само најбоље. А он није мртав. Изгледа. Схватају то, изгледа, и испод мрене мржње. Само: тај свеопшти и свељудски консензус да се о оним отишлим не говори, осим ако је добро, служи не томе да успостави успомену на упокојенога – успомена је простор познавања које се само срцем остварује. Тај обзир служи управо да обузда оне који остају, да њих сачува од онога најнижега у њима, како би их, тим обзиром према мртвима, и даље чувало у заједништву обзира који подразумијева полис живих. Недостатак тог обзира не говори о упокојеноме. Већ о дефициту људскости оних без обзира. Уједно о њиховим најскривенијим метафизичким страховима, сакривеним од себе самога: да је тај човјек који лежи непомичан жив. Не знам какви су они. Треба ка њима имати обзира. Јер: de mortibus nihil nisi bene. Или, јеванђелски: да оставимо Басаре да басаре над својим басарофилима.