О ЧОВЕКУ И ЖИВОТИЊАМА ( ПРИРЕДО ВЛАДИМИР ДИМИТРИЈЕВИЋ )  

Свето Писмо сведочи да је „Бог створио човека по својој слици“ (1.Мој. 1,27), а цар Давид благодари Творцу, који је човјека “учинио мало мањега од анђела, славом и чашћу вјенчао га“ (Пс. 8,5). Бог је рекао људима: „Владајте над морским рибама и створењима која лете по небу и над свим створењима што се мичу по земљи“ (1. Мој. 1, 28). Човек је, дакле, изнад животиња, али је њему поверена брига о сваком живом створењу.

Човек има бесмртну и боголику душу, а животиње, иако имају извесна душевна својства, ипак нису бесмртне.

Човек користи животиње за исхрану и то му није забрањено.

Кожа и вуна животиње служе и за израду одеће и обуће…

О животињама се треба старати и бринути са љубављу и пажњом, али их не треба обоготворити. О томе су и ове приче.

 

СВЕЦИ И ЖИВОТИЊЕ

 

Свети Мамант живео је на планини код Кесарије Кападокијске у 3. веку. Његову колибу посећивали су његови пријатељи- он их је тако звао – јелени, козе, хијене, лавови.

Свети Антоније Велики (3-4. век) срео је хијену која му је показала пут за египатску пустињу. Вране су га храниле, а лавови су му служили.

У житију светих афричких мученика Теренција, Африкана, Максима и Помпија, који су страдали средином трећег века, сазнајемо да су им се животиње покоравале.  И онда сазва врачаре и чаробњаке који су умели опчињавати зверове и змије, и нареди им да покупе најсвирепије животиње и најотровније аспиде, гује и змије, па да их затворе са мученицима у тамници. И то би учињено. Али све те животиње само пужаху крај ногу светих мученика не додирујући их нити им шкодећи. А свети мученици појући слављаху Бога. Тако они проведоше са тим животињама три дана и три ноћи. А четврте ноћи намесник посла људе да виде да ли су мученици уморени од животиња и поједени. Када ови дођоше пред тамничка врата, чуше како свети сужњи поју и славе Бога. И да би се боље осведочили шта се збива у тамници, они се попеше на кров, открише га и угледаше свете мученике где седе а Анђео Божји стоји и не допушта да им се животиње приближе. Видевши то они се препадоше, и отрчаше те известише намесника. Намесник устаде врло рано и нареди чаробњацима да иду и узму из тамнице све оне животиње, и да мученике доведу на суд. Кад чаробњаци стигоше до тамнице, стадоше по своме обичају бајати. Али их животиње не послушаше, већ кроз отворена врата љуто навалише на њих, изуједаше их све и у смрт отераше, па се онда разбегоше.“

Свети Сергије Радоњешки, који је у келији у шуми, дружио се са вуком и дивљим свињама. Он је хранио медведа хлебом.

У житију Светог Германа Аљаског можемо да прочитамо: ,,Близу његове келије живеле су ласице. Оне су познате по својој плашљивости, али су долазиле Светом Герману и јеле из његових руку. И он је хранио медведа“.

 

 

2.

ЧУДО СВЕТОГ СПИРИДОНА СА КОЗОМ

 

Дође једном у посету светом Спиридону неки човек да купи стотину коза из светитељевог стада. Светитељ га прими и даде му да, пошто исплати уговорену цену, преузме козе. Купац му пак плати само за деведесет и девет коза, а новац од једне задржа за себе, мислећи да ће моћи подвалити светитељу који је био заиста простодушан и безазлен. Када њих двојица уђоше у тор, свети Спиридон му рече да узме онолико коза за колико беше платио. Трговац, пак, којега ни ова светитељева реченица није упозорила, стаде изгонити из тора стотину коза. Тада се једна коза, као добри слуга који је знао да га његов господар није продао, стаде упорно враћати назад у тор. Купац је пак бесрамно стаде терати напоље и вући на силу. Иста ствар се поновила још два-три пута, коза се враћала назад, а он ју је упорно на силу вукао напоље.

Шта се затим догодило? Будући да није могао ништа да уради, он дограби козу за ноге, стави је себи на рамена и пође. Коза поче гласно и дивље мекетати и бости га роговима, упирући их у купчеву главу. Тако је животиња јавно показивала каква се сила вршила над њом и изгледало је као да кажњава користољупца због неправде. Присутне је зачудио овај призор, али га нису могли објаснити.

Спиридон Велики, пошто није желео јавно да изобличи трговца, мирним гласом рече неправеднику: „Види, дете моје, можда се животиња понаша овако и отима се из неког разлога. Сети се да ниси заборавио да платиш и за њу цену.“

Ове речи погодише трговца у срце, он размисли мало боље и схвати свој грех, а затим све исповеди и затражи опроштај.

Потом, пошто је платио за још једну козу, она престаде да мекеће и да му се опире и мирно се прикључи осталима. Како кажу, Спиридон Велики, будући да је био човек скроман и ослобођен гордости, бринуо се о својој епископији онако како је Богу угодно, али не мање бринуо се и о животињама.

 

3.

АРХИМАНДРИТ ЈОАНИКИЈЕ КОЦОНИС:  КАКО СЕ МОНАХ УЧИО ОД МАЗГИ

Један стари светогорски монах по имену Лазар, чије је послушање било да се стара о свим товарним животињама у манастиру, рекао је следеће: „Мазге без роптања извршавају све своје дужности. По снегу, киши и хладноћи, тешко обремењене, преносе дрво из планина. Ако им дате храну једу, ако им не дате не негодују, не жале се”, наставио је он. „Мене су много научила ова племенита створења. Док сам их хранио, често сам јецао јер сам поредио њихову племенитост и своју неблагородност, њихову послушност и своју непослушност…”

4.

КАКО СЕ МОНАХ УЧИО ОД ВРАПЦА

 

Владика критски Тимотеј записао је следеће о старцу Авимелеху, пустињаку: „Овај усправни, сувоњави подвижник био је узвишен као пророк, а кротак као апостол. Својим присуством подсећао нас је на оне велике пустињске оце који су били преиспуњени благодаћу.” Код њега највише запрепашћује то што никада није сео током било којег од тих дугих богослужења и бдења. Упркос чињеници да је боловао од двоструке херније ( киле ), остао је непоколебиви и истинити стуб трпљења. Шта је узроковало његову дијамантски тврду одлучност?

Причао је како је данима посматрао врапца на грани који је био осакаћен. Изгубио је једну ногу, али је стајао на другој и свакога дана слатко и мелодично појао Свестворитељу, увек стојећи на тој једној нози. „Ако дакле осакаћена и немоћна птичица небеска може читавог свог живота да стоји само на једној нози”, говорио је незаборавни старац Авимелех, „шта би онда требало ја да радим током божанствене Литургије, када се поју славословља нашем Богу и Господу?” Његова пажња и будност над собом била је толика да се није пресвлачио када пође на починак него је спавао у својој монашкој раси.“

Тако се монах поучио од птице.

 

5.

 

АРХИМАНДРИТ ЈОАНИКИЈЕ КОЦОНИС: МОНАХ И МАЧЕ

 

У Каруљи, најсуровијој светогорској пустињи, живео је један пустињак који је имао маче, ради утехе и заштите од змија и мишева. Једнога дана, нека грабљивица је, летећи пустињским небом, спазила свој плен, стуштила се одозго и канџама зграбила пустињаково маче. Подвижник је био веома ражалошћен и, не знајући шта да чини, истог часа је ушао у капелу да би се пожалио светитељу – заштитнику ове испоснице. Пришао је кандилу које је било обешено испред светитељеве иконе и угасио пламен, не би ли на тај начин нагласио своју забринутост, а затим је овај тужан догађај исприповедао светитељу којега је сматрао за свог заштитника и пријатеља. „Зашто га, Свети, ниси заштитио?”, изговорио је јадикујући. Истог тренутка зачуо је како пред вратима мјауче оно маче, које је било ослобођено изканџи грабљивице!

 

ПОУКА ЈЕДОГ ГАВРАНА

Дечак је увек носио у џепу праћку и веровао да је то „кул“.

Једнога дана угледао је у дворишту маторог гаврана. ,,Дивно, сад ћу га гађати!“ – помисли и извади праћку. Птица се, видећи шта овај ради, није ни померила.

– Зашто не бежиш? – упита дечак.

– Зашто бих бежао? – одговори гавран. – Ако си паметан, нећеш ме гађати, а ако си глуп – промашићеш!

 

6.

 

ПОУКА ОД ПАУКА ИЛИ ЗАШТО ЈЕ БИТНА ИСТРАЈНОСТ

 

Неразумне животиње пружају диван и веома поучан пример истрајности у својим радовима. Осврнимо се само на неке. Ако случајно или намерно оштетимо мравињак, једном или више пута, мрави ће сваки пут прионути на посао да штету поправе. Исто и птице чине, кад им се гнезда оштете или униште.

И паук сваки пут поново плете своју оштећену или покидану мрежу. Прича се да је ова истрајност паукова надахнула Наполеона после низа ратних неуспеха да не клоне, него да прибере снагу, окуша срећу још једном и однесе одлучујућу победу у ратном походу. Лежећи обесхрабрен после неколико неуспеха у једној колиби, спазио је како паук дванаест пута узалудно покушава да се уз нит своје мреже попне одоздо  до горње греде и тек му је тринаести пут успело. Тада је скочио, рекавши самом себи: „Наполеоне, ниси побеђен, покушај још једном!” Скупио је поново војску, охрабрио их, кренуо у бој и однео велику победу.

Свакодневно искуство нас учи да без истрајности нема успеха нити напретка ни на једном пољу људске делатности: у школи, науци, трговини, земљорадњи, занатству. Без истрајности живот не би могао опстати. Да наведемо само један пример: ако земљорадник после непогоде која му је збрисала летину не би више засејавао своје њиве, људи би умрли од глади. Али истрајност у раду није услов само физичког живота него и духовног. Наиме, истрајност је потребна и у духовном животу човековом: у вери и молитви.

 

КРАТКЕ ПОУКЕ ОД ЖИВОТИЊА

 

Румунски старац Пајсије ( Олару ) говорио је:„Брате, често пута су животиње мудрије од људи. Научимо се послушности и стрпљењу од волова, и благости од јагњади, уређености и марљивости од мрава и пчела. Животну лекцију можемо да научимо од сваке животиње.“