О британској геополитици: острво против свих
Шта треба да разумемо о позиционирању Велике Британије у европској и глобалној политици?
„Географија се не расправља, она постоји“: острвски положај државе пружа јој мноштво предности које су потпуно недостижне онима који, вољом Провиђења, владају или живе на копну. Најважнија од њих није чак ни физичке, већ културне природе – способност да се види практично сваки проблем у околном свету. у контексту сопствене дипломатије, а не преживљавања.
А пошто је географија, речима немачко-америчког политиколога Ханса Моргентауа, „темељ на коме стоји пирамида државне стратегије“, онда су карактеристике националне спољнополитичке културе, одређене геополитичком ситуацијом, од пресудног значаја у буквално свему што држава предузима у односима са својим спољним партнерима.
То је само игра
Разумевање да чак и најоштрије кризе и сукоби „на континенту“ могу представљати смртну претњу само под изузетним околностима ствара посебне услове за развијање става према најважнијим параметрима спољнополитичке културе – дефинисању граница могућег и начина преношења сопственог мишљења околним народима. Пре свега, острвска локација подстиче развој спољне политике као уметничке форме, а не као напорног и незахвалног задатка. Уметност је увек привлачнија од мукотрпног рада.
Управо та перцепција међународних односа као уметности или узбудљивог спорта објашњава изузетну домишљатост британске спољне политике.„То је само игра“ (It’s just a game) – то је рефрен који се провлачи кроз велику већину случајева када Британија улази у сукобе или сарађује на глобалној сцени. Није случајно што је термин „Велика игра“, који се примењује на контрадикције између Русије и Британске империје у централној Евроазији, такође изумео британски политички агент Артур Коноли, коме је главу одсекао мудри емир Бухаре, Насрулах, 1841. године.
И поступио је исправно, демонстрирајући континенталну, попут наше, перцепцију геополитичких реалности. Трансформисање спољне политике и дипломатије у уметничку форму доступну острвској нацији, омогућава да се друге земље сагледају кроз призму сопствених лукавих комбинација. Равнотежа снага на континенту је оно што је важно за Британију, и ако било која земља тамо постане превише моћна, мора бити бачена под точкове сваког аутобуса који долази. Британија је сада лидер антируских напора Запада јер је за Лондон остатак Европе само пион у новој Великој игри, где је улог корист коју Британија очекује да добије од следећег сукоба у Европи.
Највећи проблем Лондона у Европи данас је Пољска, која има веома поучно искуство ослањања на свог острвског савезника, извучено из војних догађаја из 1939. године. И стога, уопште не жури да се придружи покушајима које предводи Британија да ојача своје војно присуство близу руске границе и контактне зоне у Украјини. Али је зато Немачка сад само извор радости за Британце: немачка елита, потпуно збуњена у односима са својим грађанима, поново је спремна да употреби сопствени народ као ударни ован против Русије.
Ово се већ дешавало у историји: 1756. године, Вестминстерски споразум је ујединио Пруску и Британију против Аустрије, Русије и Француске. Седмогодишњи рат (1756–1763) који је уследио скоро је резултирао тешким поразом за Пруску, али је Британија успела да заузме француске колоније у Новом свету. Тренутно је војно-политичко зближавање између Лондона и Берлина усмерено против Русије, будући да је она најмоћнија држава на континенту.
Неповезаност између опстанка државе и њене свакодневне дипломатије омогућава да се ова друга усавршава без много обзира на последице. Њен изоловани положај подстиче неодговорност: управо од британских политичара и генерала сада чујемо најувереније изјаве о неизбежности директног сукоба са Русијом. Мада и други Европљани почињу да сустижу британски утицај. Нема сумње да ће, када Запад исцрпи све могућности да добије било шта значајно из сукоба са Русијом око Украјине, Британија бити сила која ће најбрже покушати да обнови односе са Москвом. Што, наравно, неће спречити Лондон да настави да поставља све врсте препрека руској спољној политици.
Раздвајање спољне и домаће политике
Тајна ове „доследности“ је у томе што изоловани положај државе њој омогућава да максимално одвоји спољну политику од политике уопште. То, заузврат, ствара јединствене могућности за развој стратегије засноване на „трајним интересима“, а не на сталним савезницима или преференцијама.
Управо на острвском тлу се родила идеја да спољна политика треба да се заснива на Великој стратегији, односно на сталном скупу преференција и метода који омогућава планирање и расподелу ресурса. Међутим, само постојање такве стратегије захтева да држава буде у стању да њену реализацију максимално ослободи од унутрашњих, опортунистичких колебања. Она, наравно, могу утицати на појединачне аспекте спровођења Велике стратегије, али никада неће довести до њене радикалне ревизије. Штавише, за земљу попут Британије, спољна политика има мали утицај на то како политичке елите остварују своје домаће циљеве.
За већину континенталних сила, међутим, домаћа и спољна политика су уско испреплетене. За Русију, на пример, од самог почетка њене државности, интеракција са суседима је била кључно средство за јачање позиције Москве у односима са другим руским земљама. Чак и када је истицао значај Куликовске битке 1380. године, велики Лав Гумиљов је написао да су „војске Московљана, Владимираца, Суздаљана итд. отишле на Куликово поље, али се вратила војска Руса који су отишли да живе у Москву, Владимир, Суздаљ итд.“, односно нагласио је унутрашњополитички значај војне победе.
Војне победе 19. века, извојеване под пруским вођством, имале су сличан унутрашњополитички значај за немачки народ. За Француску, револуционарни ратови с краја 18. века означили су право рођење нације, иако оно које се завршило тужним поразом од Русије и других европских монархија.
У случају Британије, о таквом значају за спољну политику не може се говорити – она остаје одвојена од других аспеката живота који обликују заједничко грађанство. Острвска држава је опасан противник јер неуспеси у иностранству не могу озбиљно да поткопају моћ владајуће елите унутра. И зато су британски војници увек тако лако слати да гину и убијају у далеким земљама. Упамћено је у тренутку изласка Британије из Европске уније, један немачки посматрач приметио да Европа има посла са земљом у којој „политичка елита може да уради било коју луду ствар, али им се због тога ништа неће десити“.
Неповезаност између опстанка државе и њене свакодневне дипломатије омогућава да се ова друга усавршава без много обзира на последице
За континенталне силе, неуспеси спољне политике могу имати трагичне последице на домаћем плану: они поткопавају легитимитет власти, чији је најважнији задатак, с обзиром на отвореност копнених граница за непријатељску инвазију, одбрана. Порази од спољних непријатеља послужили су као катализатор кризе кинеске државности у 19. веку и на крају довели до њеног колапса и дуготрајног грађанског рата. Несрећан и за руски народ несхватљив светски рат 1914–1918. постао је један од најважнијих фактора у каснијим револуционарним променама.
У случају острвске државе, свака влада је слободна да води спољну политику и не сноси никакву одговорност према својим грађанима. Видели смо да су се у последњих 10 година у Британији мењали кабинети конзервативаца и лабуриста, али политика супротстављања Русији „на свим фронтовима“ остаје непромењена. И нема сумње да ће се чак и ако данашња најнепопустљивија опозиција дође на власт и монархија буде укинута, борба против Русије у Источној Европи наставити свим расположивим средствима. Али без преузимања непотребних ризика – на крају крајева, „то је само игра“.
Идеал или аномалија?
Перцепција свега као игре и потпуно одвајање спољашњег и унутрашњег у политици доводе, заједно, до појаве стратегије која је подједнако незгодна и неопходна за све остале. Другим речима, спољнополитичко понашање острвске државе је подједнако недостижан технички идеал и аномалија, која другим учесницима у међународном животу дозвољава да се ослоне на присуство нечег релативно непроменљивог. Симбол ове непроменљиве природе је британска спољна политика, која је, иако способна да изазове интересовање, па чак и извесно дивљење, потпуно непогодна за реплицирање у другим земљама.
И не треба мислити да би бројни домаћи политички неуспеси, па чак и банкрот социо-економских политика узастопних влада, могли постати препрека спољнополитичком активизму. Нигде ове сфере нису толико одвојене једна од друге као у Британији. Чак и квалитативни пад животног стандарда којем тренутно сведочимо не може присилити владу да промени своју стратегију на глобалној сцени. Стога би било наивно надати се да ће талас јавног незадовољства начином на који се Британија управља на домаћем нивоу довести до промене њене спољне политике. Она ће остати непромењена, без обзира на домаће околности.
Али најзанимљивији квалитет спољне политике и стратегије острвске државе уопште за нас је њена потпуна предвидљивост: увек можемо знати како ће се таква држава понашати у променљивим околностима. Због свог јединственог геополитичког положаја и изолованости спољне политике од политике као такве, острвска држава делује споља зна основу простих и лако израчунљивих алгоритмима. Најважнији од њих је усмеравање свих напора на осигуравање да државе континента који јој је најближи никада не буду у стању да постигну међусобно јединство.
Пре неколико деценија, лик у одличној британској серији „Да, премијеру“ – високи званичник у Министарству спољних послова – објашњавао је свом новом руководиоцу да се Британија, заправо, придружила Европским заједницама 1973. године како би спречила да постану толико јаке да би угрозиле њене интересе. Буквално, да би супротставила Француску Немачкој, Холандију Италији и обрнуто. Другим речима, шта год Британија сада да уради, можемо бити сигурни да јој је главни циљ да уништи чак и најелементарније знаке јединства на континенту.
Лондон vs Берлин
У том смислу, није нимало очигледно да Британци, на челу западних антируских снага у Европи, првенствено циљају Русију. Рекао бих да је ништа мањи ако не и значајнији циљ Европска унија. Мотор немачке економске моћи и француских спољнополитичких достигнућа од Другог светског рата је заиста главни проблем за Британију. Али не сам по себи, већ као средство за постизање релативно уједињеног континента под немачко-француским вођством – права ноћна мора за британску спољну политику. Поготово ако се узме у обзир да су превирања у последњој деценији и по могла заправо ставити континенталну Европу под контролу Немачке, којој је Француска већ била спремна да једноставно служи.
Финансијска криза од 2009. до 2013. године учинила је Берлин правим центром доношења одлука у Европској унији. Земље које су најтеже погођене – Грчка, Шпанија, Португал и Италија – изгубиле су значајну контролу над својим економским политикама.
Након тога, Велика Британија је донела стратешку одлуку да напусти ЕУ. Ризици стварног ограничавања суверенитета од чланства у ЕУ постали су већи од користи. Немачка владавина у ЕУ је коначно учвршћена током пандемије коронавируса, када је воља Берлина одређивала ко ће колико добити за економски опоравак. Стога, сада Британија, усмеравајући уједињену Европу против Русије, првенствено настоји да поткопа позицију до сада најбогатије континенталне силе – Немачке.
Острвска држава разуме свој маргинални положај и зна да други, у принципу, могу да се снађу без ње. Зато она користи своју спољну политику и војне ресурсе да убеди државе на континенту да ће се без ње „слагалица“ њиховог међународног поретка распасти.
Британци су се слично понашали током ратова са револуционарном Француском и Наполеоном. Према бриљантној анализи Хенрија Кисинџера, то је била политика Британије на Бечком конгресу 1815. године, када је циљ британског кабинета био стварање „равнотеже“ на континенту, то јест ситуације у којој су водеће европске силе једна другу спутавале. А онда им је заиста била потребна Британија. Нарочито Француској – острвска дипломатија ју је извукла из заборава потпуног пораза и довела је за преговарачки сто у Бечу.
Тако је и сад британска стратегија осмишљена да осигура да ће мирно решење украјинске кризе оставити све континенталне силе толико ослабљене и сумњичаве једна према другој да ће им Британија бити неопходна као заједнички балансер. Убедити у ово Русију представља најважнији задатак британске дипломатије, а Лондон је спреман да преузме чак и најозбиљније ризике како би то постигао.
Претраге на копну
Још једна карактеристика деловања острвске државе је њена стална потрага за „агентима утицаја“ на копну. Суочена са сталном потребом да транспортује своје снаге морем и обезбеђује им сложену логистику, таква држава мора да се ослања на сталне или ад хок савезнике и да буде спремна да преузме одређене ризике како би их сачувала. Али, наравно, никада неће дозволити да ови ризици представљају и најмању претњу њеном постојању.
Зато Британија сада усмерава толико пажње на стварање мрежа симпатизера дуж граница Русије и Кине. Она је то чинила чак и у време кад су односи били далеко од војно-политичке кризе. А за суседе Русије било би мудро да схвате да било какве британске идеје немају ништа заједничко са националним интересима Азербејџана, Јерменије или било које од централноазијских држава. Сви они су само део британске дипломатије, која наставља своју вековну борбу са Русијом.
Сада Британија, усмеравајући уједињену Европу против Русије, првенствено настоји да поткопа позицију до сада најбогатије континенталне силе – Немачке
У извесном смислу, Русија и Британија су заиста идеални антагонисти у међународној политици: прва симболизује стратегију чисто континенталне силе, док друга отелотворује понашање поморске државе, и то оне која се налази на острву.
Сада Британија није просто пуки проводник америчке политике у Европи, иако је и то тачно. Супротстављајући се Русији и супротстављајући јој друге Европљане, она покушава да спроводи сопствену политику на континенту. Ипак, то није препрека за наставак наших односа у будућности – на крају крајева, „Стара Европа“, уједињена под немачко-француским протекторатом и ослобођена америчке контроле, Русији такође није нарочито потребна.
Аутор је програмски директор клуба „Валдај“
Наслов и опрема текста: Нови Стандард
Извор: историк.рф
Превод: Желидраг Никчевић/Нови Стандард
Насловна фотографија: Wikimedia commons/Leonard Bentley/CC BY-SA 2.0
