Подарили су ми књижицу митрополита Антонија Сурошког (Блума). Садржи новогодишње проповеди одржане од 1969. до 2001. године. Говорио је владика кратко, па је књига мала, таман за један залогај. Тако се Бродски трудио да за сваки Божић напише песму, и током много година настала је божићна збирка.
На једном од празника, владика говори да је недавно читао преписку Достојевског са његовим братом Михаилом. Тамо, у једном од својих писама, Фјодор Михајлович се присећа свог искуства док је стајао поред губилишта чекајући смрт. О томе детаљније говори у „Идиоту” или кад анализира Игоов „Један дан човека осуђеног на смрт”.
Тог страшног дана време за Достојевског добија посебан значај и дужину. Ујутро, смртник мисли: „Живећу још пола дана“. И на путу до губилишта мисли: „Живећу још петнаест минута“. И свет је толико леп да је ту лепоту готово немогуће поднети.
Ево речи из романа „Идиот”: „Како би било да се не умире! Да се може вратити живот – каква бесконачност! И све би то било моје! Ја бих тада сваки тренутак претварао у читав век, ништа не бих изгубио, о сваком бих трену водио тачан рачун, узалуд ништа не бих трошио!“
*
Ту митрополит Антоније зауставља свој и наш поглед. Он каже да је време такво богатство да се нигде не може купити. А ми, ето, успевамо да живимо без икаквог разумевања таквог блага. И постоји један такав дан кад човек у њему као да проживљава цео живот: драматичан, богат, интелигентан. То може бити и бол и срећа. Тако да једног дана можете написати књигу или снимити филм о том једном дану. „Један дан Ивана Денисовича” или „Сунчаница” (где се цела радња одвија од јутра до вечери). Само један дан. А може се живети годину дана и ничега се не сећати.
*
У световним терминима то се зове свесност и озбиљност. На аскетски начин – трезвеност. На овај или онај начин, то је умна концентрација на оно што се дешава. И захваљујући овој умној пажњи, живот неће бити празан и монотон. И човек неће туговати, измишљајући себи сумњиве забаве.
(Телеграм канал о. А. Ткачова; превео Ж. Никчевић)