O. Андреј Ткачов: ТАЛЕНТОВАНИ БУНТОВНИК И ВОЉА ТВОРЦА

Пре 120 година рођен је Жан-Пол Сартр. Телевизијски канал Култура нас је на то подсетио у својој емисији „Посматрач“. Али модерно новинарство, упркос неким предностима, углавном одражава оно што је Честертон рекао са осмехом: „Новине извештавају о смрти господина X људима који нису знали ни да је живео.“

Сартр је био велики и талентовани бунтовник, и да је Црква успела да га придобијена своју страну, имали бисмо фигуру сличну Августину. Овај човек са наочарима имао је више енергије него читав фудбалски тим.

Неке од његових максима читају се као Јеванђеље одражено у огледалу троловања. На пример, Сартр је изговорио: „Пакао – то су други.“ О томе постоји цела представа, „Иза затворених врата“. Видео сам је на позорници, видео сам је у филмским адаптацијама и могу да посведочим да је тешко пронаћи боље признање стварности пакла у модерној књижевности. Изгледа да је Сартр живео оно о чему је писао. И ово је снажно сведочанство о Богу „из супротног угла“.

Мало је вероватно да је читао (упркос свом огромном знању) изреке древних отаца. Јер је Антоније Велики рекао: „Од ближњег долази живот, и од ближњег долази смрт.“ Ближњи постају пакао само ако си изузетно себичан. У супротном, ближњи су твоја плот. Нећеш бити спасен без њих. Мера твоје љубави према њима (као и саосећања, милосрђа и сажаљења) јесте мера Божје љубави према теби. И Бог нам опрашта наше дугове у истој мери у којој ми опраштамо својим ближњима. Дакле, за добру душу, ближњи, други – то је брат и огледало, а само за гордог човека, затвореног у себе – Пакао. И то прави Пакао.

Људи попут Сартра проводе цео свој живот у рату са Богом, увлачећи слабе душе у свој вртлог. Тако се Сатана понашао међу анђелима. Али јаке душе, попут Михаила, Сартр тера да се мобилишу и фокусирају на своју веру, да је схвате са највећом озбиљношћу. Управо је то тешко чути од наших стручњака на ТВ каналима који се више понашају као „стручњаци за ситнице“. Негде је за њих речено: „Нисам чак ни приметио слона“. И то је „родни знак“ руског јавног дискурса. Ми, на европски начин, ћутимо о најважнијој ствари – о Богу. Па ипак, само око Бога и Његове суверене моћи над стварањем вртели су се сви филозофски обредни плесови Сартра и њему сличних.

Додуше, пре смрти је изненадио све. Највише своју доживотну сапутницу, Симон де Бовоар. Уочи смрти, слеп и ослабљен, али бистрог ума, Сартр је рекао: „Не осећам се као производ случаја, као зрнце песка у универзуму; осећам да сам био очекиван, припремљен, замишљен. Укратко, такво биће као ја могло је настати само вољом Творца. Када говорим о стваралачкој руци, мислим на Бога.“

Ово су били интервјуи дати бившем маоисти Пјеру Виктору (право име Бени Леви) за Нувел Обсерватер.

Сартр је пре смрти осетио Бога и доживео потребу за Његовом милошћу, попут Буњуела и многих других. И то не поништава његов живот. Јер оно што је написао пером (а писао је много) не може се исклесати секиром. Напротив, то открива суштину наше богоборне епохе. Европски ум се бори са Богом за право да ограничи Његову моћ и делује суверено, одвојено од општег Владике. Чак и најхрабрији умови се исцрпљују у овој борби. Као некада Савле, на путу за Дамаск, у својим последњим сатима чују глас савести: „Савле, Савле, зашто ме гониш?“ (Дела апостолска 9:4)

Узгред буди речено, Бени Леви, Сартров последњи лични секретар и активни учесник студентске револуције 1968. године, такође је доживео промену парадигме. Од радикалног комунизма и маоизма, вратио се јудаизму, религији блиској његовом срцу. Назвао је то „повратком на Синај“. Повратком после Аушвица, када је, како Јевреји кажу, „Бог ћутао“. Изненада је преминуо на празник Сукот 2003. године, у 58. години живота. Сартр је у време смрти имао скоро 75 година.

И овде је реч о покушају повратка Богу у завршној фази животног пута. И то је најважније. Али наш јавни дискурс још није сазрео за ово фундаментално питање, без којег је све остало само спекулација о ситницама.

(Телеграм канал А. Ткачова; превео Ж. Никчевић)