о. Андреј Ткачов: ШИРОМ ЗАТВОРЕНИХ ОЧИЈУ

Када су фебруарци, путем дворских интрига и завере, обезглавили руски народ и укинули монархију, на брзину је створена Комисија за истрагу злочина царског режима. Чак су се и такве личности попут Александра Блока нашле укаљане активностима ове гнусне организације.  Тражили су доказе о раду Императорице за немачки Генералштаб, о колосалном расипању народног новца и, наравно, о разврату. Нису пронашли апсолутно ништа. Испоставило се да су Цар и његова породица потпуно невини. Комисија је тихо распуштена. Неки Јеврејин, члан групе, наводно је трчао ходницима вичући: „Шта да радимо? Ја волим Цара!“

Дивљег разврата и подједнако дивље раскоши, дакле, у царским одајама није било.  Али зато они спокојно обитавају тамо где одјекује брбљање о Слободи, Једнакости и Братству – у републиканским владама. Епштајнови досијеи доводе овај мутљаг на нови ниво открића.

Питам се шта би цар Николај Александрович рекао да су, у његово време, докази открили содомске праксе у већини европских краљевских кућа. Да ли би стидљиво ћутао (на крају крајева, били су му рођаци) или би нешто рекао? И ако би рекао, шта? Недостаје нам јасан одговор на ово питање. Али постоји громка тишина оних који не би смели да ћуте.

Каквим ће очима, реците ми, католици наставити да промовишу своју омиљену тезу о папској столици као тачки моћи и центру гравитације за цео хришћански свет? Ако ова „тачка моћи“ остане тиха, занемела. Ни другима није баш згодно да ћуте, али они себе бар не називају Христовим намесником. А овај самозвани Виши помоћник Небеског Цара носи двоструку тијару (симбол две силе – Небеске и Земаљске) и рутински љуби педофиле и канибале у оба образа, као да тако треба да буде.

Само се шиитски Иран никад није устручавао да Сједињене Државе назива „Великим Шејтаном“, што је вероватно разлог зашто се група носача авиона креће ка његовим обалама. Сви остали превише воле зелени долар да би бело назвали белим, а црно црним.

Једном је К. П. Победоносцев написао књигу о демократији „Велика лаж нашег времена“. Ух, добио је критике са свих страна. Сам Блок је написао: „Победоносцев је раширио крила сове над Русијом.“ А Победоносцев је јасним језиком показао да у „представничкој демократији“ нико никога не представља. Да се ​​уместо „владавине најбољих“ врши селекција у корист „владавине најгласнијих и најбескрупулознијих“. Да вечита збрка борбе за место под сунцем слаби народ и горуће проблеме оставља нерешеним. И тако даље. Ту књигу вреди читати свежим очима. Баш као што, узгред буди речено, вреди поново погледати Кјубриков филм „Широм затворених очију“. Западни идеал, у који се свака ситна душа без изузетка заљубила, није просто избледео. Показао нам је своју позадину. И тамо нас је дочекала Вавилонска Блудница, пијана од крви, држећи чашу пуну гнусоба свог блуда.

Хоћемо ли ми и даље наставити да се играмо демократијом као највишим обликом људског самоорганизовања или ће нас неумољиве чињенице приморати да извучемо неумољиве закључке? По мом мишљењу, Русија нема другог пута осим да свесно учини све што је могуће како би земља постала православна држава, способна да временом на легитимни престо постави Белог Цара. У супротном, једноставно ћемо изгубити сваку помоћ Одозго, играјући по западним правилима и претварајући се да не примећујемо Сатану, који контролише процес.

(Телеграм канал А. Ткачова; превео Ж. Никчевић)