о. Андреј Ткачов: ОСЛОБОЂЕЊЕ ОД НОВОГ ИДОЛОПОКЛОНСТВА – КЉУЧ ПОБЕДЕ

Свето писмо је, између осталог, уџбеник ратне историје. 

Излазак описује ратове са непријатељима на путу ка Земљи обећаној. Исус Навин казује о благословеној инвазији на Палестину, разарању Јерихона и освајању Земље. Књига о судијама је дугачак извештај о гресима и казнама, кад су харизматични вође, наизглед ниоткуда, спасавали народ од угњетача. Књига о краљевима говори о ратовима које су водили краљеви, и добри и зли.

Много тога се ту може научити. И о ратном лукавству, и о „психолошким операцијама“ и о суворовљевском „храброст, брзина, притисак“. 

Желео бих данас да скренем пажњу на једну ствар. Ратови описани у Књизи о судијама су ратови покајања. То јест, људи су згрешили: заборавили су Живог Бога и обожавали идоле околних племена. Затим су та иста племена, чијим се идолима клањао Израел, стекла превласт над Јеврејима. И та власт је била неподношљива. Као одговор на њихове вапаје, дошла је помоћ – судије. И људи, под њиховим вођством, најпре су се покајали, затим се наоружали и били ослобођени. До времена њиховог следећег грешног ропства.

Теофан Затворник је рекао да нас Западом обично кажњава Господ. Ера франкофилије и франкофоније, када је руско племство читало Волтера и носило трикое и штикле, завршила се отрежњујућом Наполеоновом инвазијом. Љубав према немачким научницима – Канту, Хегелу, а затим и Марксу – тешко је превазиђена уз помоћ два светска рата. 

Онда је дошао ред на Америку. Бутусов је прикладно певао да су нас „дуго учили да волимо њено забрањено воће“. Кад су холивудске фармерке-жвакаће-гуме из наше свести избрисале сваки разум и савест, мноштво људи се родило са кужном свешћу, волећи грех, спремни на издају. И тако је дошао рат. Истина, још не директно са НАТО-ом, али са онима које је купио – нашом дојучерашњом браћом.

Овај рат има духовни циљ – ослобођење од новог идолопоклонства – од заљубљивања у западну декорацију.

Брод се не плаши воде споља колико се плаши воде изнутра. Олуја се може издржати, чеони ветар се може савладати. Али ако је вода унутра, брод тоне. „Вода изнутра“ – то је унутрашња морална инфекција. Крађа и превара, чарање и врачање, побачај и развод – то су знаци атеизма, отпадништва од Бога Живога. Унутрашње морално исцељење је и духовни циљ рата и кључ победе на фронту. Црква Христова, која проповеда покајање и поткрепљује речи делима, ето шта нам је неопходно.

У суштини, то је већ написано: „Саберите народ, освештајте сабор, скупите старце, саберите децу и која сисају; женик нека изиђе из своје клети и невеста из ложнице своје. Између трема и олтара нека плачу свештеници, слуге Господње, и нека кажу: `Прости, Господе, народу свом, и не дај наследство своје под срамоту, да њим овладају народи; зашто да кажу у народима: Где им је Бог?` И Господ ће тада ревновати за земљу своју и пожалиће народ свој.“ (Јоил 2:16-18)

Ветропири ће рећи да то није важно. Неверници ће се кревељити или подсмевати. Такве су ситне душе, и управо због њих избија рат. Али Писмо каже: „Зато још говори Господ: Обратите се к Мени свим срцем својим и постећи и плачући и тужећи. И раздерите срца своја, а не хаљине своје, и обратите се ка Господу Богу свом, јер је милостив и жалостив, спор на гнев и обилан милосрђем и каје се ода зла!“ (Јоил 2:12-13)

Ето одговора, и мудар човек ће га к срцу приљубити.

(Телеграм канал о. А. Ткачова; превео Ж. Никчевић)