о. Андреј Ткачов: ЛУКАВИ КОНСУЛТАНТ

Ми ратујемо са лукавим. Немамо непријатеља међу људима. Наши непријатељи – то су духови злобе у поднебесју, као што је рекао апостол Павле.

Једном сам присуствовао студентском састанку где се расправљало о роману „Мајстор и Маргарита“. Као што се можда сећате, Булгаковљев роман приповеда о ђаволу.

Роман је написан у време кад су се у Москви рушиле куполе цркава, неке су једноставно сравњене са земљом, а верске службе су престале. На том састанку цитирали су дијалог између песника Бездомног и Воланда, у којем Бездомни назива ђавола странцем који поседује страшну моћ. Овај странац, заузврат, себе назива „консултантом“.

Вреди послушати ове речи. Јер лукави чини све да бисмо се осећали кривим. Он само сугерише грешне путеве, али ми, поседујући активност и Богом дану слободу, не успевамо да препознамо ово семе злог и да спроведемо неке пројекте. А онда нам он усади идеју да смо сами то урадили и да смо сами криви…

Генерално, лукави има неколико карактеристика. Најпре, морамо схватити да ђаво има веома моћан ум, са којим наш не може да се такмичи. Не можемо га надмашити у шаху или било чему другом. Његова анђеоска природа је јача. А затим, он никога не воли.

Он нас мрзи јер зна да морамо заузети његово место међу спасенима. Он зна да ће број палих анђела бити попуњен спасеним људима. И зато гаји највећу мржњу према човечанству, посебно према верницима. И треће, жели да буде невидљив, непрепознатљив.

Постоје култови где се он обожава и где лукави открива своје лице. Сатански култови су постојали и настављају да постоје, али их је сад знатно мање него у претхришћанским временима. И тамо где се он обожава као зло и људи траже његову помоћ, лукави може да скине своју маску. У нашем времену, међутим, он скрива своје лице до одређеног времена.

Он тежи да овлада људским мислима како би престао да се крије и прикрива. Дакле, он је паметан, не воли нас и не жели да знамо да је активан у свету. Па ипак, он је активан! Понављам, не можемо га победити својим умовима – то јест, не можемо га надмудрити, не можемо га преварити, не можемо га надлукавити.

Можемо га победити само оним што њему апсолутно недостаје. На пример, он не зна како да опрости. А човек може да опрости. Лукави не зна како да се покаје, а човек може да се покаје. Човек може да се смири, може да захвали… То су ствари које лукавом потпуно недостају.

Кад опростимо ближњем, постижемо истинску победу. Кад се свесно понизимо, повучемо у позадину, препустимо првенство, тада и ми побеђујемо. Лукави то не ради. Он тежи да буде први. Жели да свуда побере ловорике. Зато је изгубио Рај. Јер је желео да буде први и да се узвиси пред Богом.

И тако, кад се свесно повучемо са првих места у сенку, или не тражимо прва места, или одбацимо ову борбу као узалудну и фокусирамо се на важније ствари, ми постижемо победу. Ово је кључно разумети, јер у супротном вршимо вољу лукавог. Његов начин размишљања је: труди се, бори се, буди први, буди главни, буди у праву…

То је ђаволов начин размишљања. Ту га нећемо победити. Ту ће победити он нас. Некоме ће нешто дати, даровати му неки привремени просперитет. А онда ће му се окрутно наругати. Јер он никога не воли. То се догодило са Јудом. Кад је схватио шта је учинио, покајао се код првосвештеника: „Сагрешио сам издавши крв невину…“

Тражио је саосећање, али су га они погледали и рекли: „Шта нас брига? Снађи се сам.“ Јуда је отишао и обесио се. То је врхунски демонски презир. Најпре искористити човека, а затим му рећи: „Па шта? То је твој проблем, твоја брига, снађи се сам.“

Дакле, ми ратујемо са лукавим. Ако изгубимо Бога, он ће нас прогутати. Морамо се смирити и захвалити Богу. Код лукавога тога нема.

(Телеграм канал о. А. Ткачова; превео Ж. Никчевић)