o. Андреј Ткачов: ЈА , МЕНЕ, МЕНИ…

o. Андреј Ткачов

Моји добри пријатељи једном су спровели експеримент. Договорили су се да посматрају себе један дан и да не изговарају заменицу „ја“. То јест, да не „ја-кају“. Уместо „ја знам“ морали су једноставно да кажу „знам“ или „то ми је познато“.

Било је неопходно прекинути уобичајени стил говора и стално пратити себе, не испуштајући кроз зубе последње слово руске азбуке (Я). 

До краја дана, сви су се сложили да је то веома тешко, и да су сви учесници експеримента више пута кршили забрану, нехотице и по инерцији стално говорећи „ја“.

Ово је веома важно искуство. Потребно је да у себи препознате пало и егоистично створење које покушава да себе стави у центар Васељене, и отуда стално „ја“, као да је то најважнија ствар на свету.

Ја, мене, мени, са мном, код мене, моје. Нарочито – „моје“.

Омиљена лексика, окосница говорне активности, слатка музика смртног човечанства.

А сад – обратите пажњу! Као што кажу, оцените разлику!

Очевидац јеванђеоских догађаја, и то не обичан, већ вољен од Господа, Јован Богослов, стално говори о себи у трећем лицу.

Овај ученик кога љубљаше Исус (Јован 20:2), говори о себи. „Овај ученик трчаше брже од Петра“, „тада уђе и други ученик, и виде, и поверова.“ 

Ово је онај ученик који сведочи о овоме, и написа ово; и знамо да је истинито сведочанство његово (Јован 21:24).

То јест, посматрач неизрецивих откровења обично говори о себи као да себе посматра споља.

То не искључује обичан говор, и у Откровењу он директно каже: Ја, Јован, ваш брат и заједничар у невољи и царству и трпљењу у Исусу Христу, бејах на острву званом Патмос (Откр. 1:9)

Међутим, што се тиче Спаситељевих страдања и догађаја повезаних са Васкрсењем, Јован је помало запањен и одбија да говори о себи уобичајеним језиком.

Апостол Павле се веома разликује од Јована, како по условима свог позива на службу, тако и по природи свог проповедања.

Међутим, и Павле уме да говори о себи у трећем лицу. Док смирује Коринћане, нужно говорећи о визијама и откривењима, Павле такође говори о себи као да је неко други. „Знам човека у Христу“, каже он, „који пре четрнаест година… би однесен у рај и чу неизрециве речи, које човеку није допуштено изговорити“ (2. Кор. 12:2-4). Без сумње, тај човек је сам апостол Павле.

Међутим, он не каже: „Био сам у рају. Видео сам анђеле. Знам ствари које нико други не зна“, већ каже: „Таквим човеком ћу се хвалити; а самим собом се нећу хвалити, осим ако не слабостима својим“ (2. Кор. 12:5).

Ох, да смо на његовом месту, „ja-кали“ бисмо до миле воље. Али, изгледа, зато нам и није дато ништа натприродно, јер наше душе немају довољан степен отуђености од себе, који се назива – једноставност и скромност. 

То још није смирење, већ неопходан услов за њега.

Нема једноставности, значи нема дубине. А нема дубине значи да шта год улијете у душу одмах се прелива и истиче. Тече кроз брбљање, кроз хвалисање или осуђивање, што је идентично једно другом, попут сијамских близанаца, стопљених у телу.

Имамо право да мислимо да по навици „js-камо“ зато што немамо истинско благословено искуство.

А искуство немамо зато што „jа-камо“, зато што смо фиксирани на себе.

Само човек ситан као напрстак стално прича о себи, воли себе, жели да гледа себе, окруженог фотографијама.

Он није загледао „иза завесе“, није видео поноре, није чуо ништа ушима срца.

Ето разлога његове празнине и бучности. Није тајна да управо такав тип људи намерно ствара потрошачко друштво.

Ако овог господина упознате са тајнама, он неће рећи да „познаје некога коме је нешто откривено“. Излајаће, као у барицу: „Ја сам видео. Мени је откривено. Ја знам.“ Како можете таквој особи поверити тајне?

Какав закључак ћемо извући, браћо? Изгледа да сву буку овог света стварају људи који заправо нису ништа видели нити разумели. 

А предмети светске буке су празни, као и сами букачи. И ако ми сами стварамо буку, онда је то истинита и разочаравајућа дијагноза.

(Телеграм канал А. Ткачова; превео Ж. Никчевић)