Андреј Ткачов: ИНТУИЦИЈА ЕПОХЕ

Прочитао сам код Диренмата: Савремени свет је лакше сагледати преко ситног шпекуланта, чиновника или полицајца него преко Бундесрата и Бундесканцелара (читај – кроз парламент и премијера).

Тачна примедба. Иван Четврти и Петар Велики у потпуности одражавају епоху. То и јесу епохе сажете до размера личности. Исто је и са Бизмарком или Маријом Антоанетом. А Шолц или Макрон уопште не оличавају ништа. Њихова замена не обећава промене, јер серија једнооких шолцова или углађених макрона нестаје са хоризонта. Има их много, попут бубашваба, и у принципу су истоветни. Чак је и Акакиј Акакијевич, тако неупадљив и наглашено ситан код Гогоља, Личност у високом степену развоја, у поређењу са потпуном безбојношћу политичке Европе.

Отуда њихова колективна ирационална мржња према Путину. Јер он, како год да окренеш, оличава епоху. А они не. Кад би се сад појавио нови Бизмарк, они сами би га потајно затукли до смрти. Зато што су огромне размере и моћна енергија органски неприхватљиви за царство безличних, лако заменљивих пешака исте величине и са истим лицима.

Царевима је својствено да акумулирају интуиције епохе, да их персонализују и уводе у историју под својим именом: епоха Катарине, епоха Александра Ослободиоца, итд. Тако влада и Путин.

Ово се више не може објаснити личним способностима. Овде наступа царство метаисторије и јасне руке Божије. Због тога многи (укључујући Путина) често цитирају Миниха: Русијом управља директно Бог. Иначе, није јасно како она уопште постоји.

Савремени западни модел претпоставља потпуну безбојност. Неку врсту „човека без својстава“, као у Мусиловом роману. Или у Брехтовом комаду „Човек је човек“. Замена безбојних људи одвија се безболно, врши се невидљивом руком која меша шпил, уз дозирану галаму контролисаних медија. И баш ништа се не мења.

Ето због чега држава у западном моделу изгледа безлична, анонимна и због тога тотално бирократска. То је тај Левијатан – слепо чудовиште које заповеда светом без саосећања. И тај модел је предложен целом Универзуму. Једног дана смо и ми на то пристали.

Али сад је Русија поново – Личност. Она има очи. Понекад ироничне, понекад тужне, понекад весело осмехнуте, а понекад претеће испод извијених обрва.

Процес је жив и није завршен. Лично се свуда бори са безличним. Аноним – у виду закона, за који „не знамо ко га је донео”, достава за које „не знамо ко их је писао”, уверења, параграфа, извештаја… И све у форми „демократских вредности” за које „не знамо у чему се састоје“ – ето суштине Западне фатаморгане, тако очигледно разобличене последњих година и деценија.

 

(Телеграм канал А. Ткачова; превео Ж. Никчевић)