о. Андреј Ткачов: ИКОНА ГЛЕДА У ЧОВЕКА

Знате ли да праве иконе не захтевају рам? Да икона, као облик црквеног сликарства, као прозор у Небо (тако су је назвали богослови) не само да не захтева рам – она га не подноси?

Ствар је у томе што се икона слика користећи принцип обрнуте перспективе. На пример, замислимо слику Левитана „Владимирски тракт“ или било коју другу. Унутар слике постоји замишљена линија хоризонта и све тачке слике стреме ка њој, унутра.

А кад се слика икона – она се слика у супротном смеру, као да се изврће напоље. Тако, на пример, на икони Свети Никола Чудотворац држи Јеванђеље, и на том Јеванђељу се виде одједном три ивице, три краја. У стварности то није могуће. Или, рецимо, слика се кућа – види се и фасада куће, и два бочна зида. У стварности то не видимо тако, у стварности је све окренуто на другу страну.

Икона се слика по другим законима, и испада да нисмо ми ти који гледамо икону, већ икона гледа нас. Правa икона гледа у човека, а не човек у икону. И она као да излази ван свог поља.

Погледајте – и видећете да икона има као неки ковчежић по боку, такву издубљену страну. И ако Георгије на коњу убија аждају, његово копље излази ван иконостасног поља. Икона излази из својих граница. И то што ми смештамо иконе у рамове – знак је наше богословске неписмености. У ствари, правих икона је мало.

Слично икони, Божествена стварност излази из оквира, она превазилази оно што видимо, чујемо и разумемо. Она као да разрива ову привремену тканину битија и изводи нас у вечност. Ако Божествену стварност процењујемо по земаљским категоријама, онда је, наравно, Божествена стварност непојмљива, дрска. Она у себи носи изазов.

(Телеграм канал А. Ткачова; превео Ж. Никчевић)