о. Андреј Ткачов: ИДИ И ГЛЕДАЈ КУСТУРИЦУ!

Човек и медвед, у пријатељским односима – то су вам руске бајке о Маши и медведу, и још боље, Серафим Саровски, например, и мишка, или Сергеј Радоњешки и мишка. Човек и мачка – у светој димензији – то је Нектарије Оптински. Он је говорио: свети људи су били велики, и имали су лава, а ја сам мали, ја имам мачку. Човек и магарац – то је Герасим Јордански. А ево, човек и пеликан – то је филм који вам предлажем да погледате. У кругу породице, обавезно. Таквих филмова је данас врло мало.

То је филм француског режисера, име сам заборавио (Оливије Орле, прим. прев.), а у главној улози је Емир Кустурица, за филмофиле знаменито име. То је, између осталог, православни човек, неустрашив човек, који је кроз своје срце пропустио бол Балкана, пришао вери, опструисан од стране светског (ружичастог или дугиног) кинематографа, али човек који снима задивљујуће филмове и учествује у задивљујућим пројектима.

Радња филма се одвија на малом грчком острву, каквих је тамо много. На том острвцету Демостен сваке вечери иде на пиће код Аристотела. Али овај Демостен није државник, као што ни овај Аристотел није филозоф, него власник јединог острвског кафића. На острву постоји и манастир, монаси су приказани с љубављу, као једноставни и добри људи. Возе бицикла, служе службу, веселе се на свој начин, растерају тугу. Живе у симбиози са житељима острвцета, бавећи се риболовом.

Дечачић, син главног јунака, иде на брод да продаје вотку увек припитом капетану, и ту налази птичицу, умазану мазутом. Узима је и носи кући. Крије је од оца. Мајка је умрла, њих двојица су сами. Отац мало комуницира са сином, носи своју бол, плаче ноћу гледајући портрет покојне супруге. Невесео живот.

Птица одраста, развија се дивна драматургија – однос дивље природе и доброг човека. Природа се обично плаши човека, и не без разлога. Човек углавном свима квари живот, и себи и окружењу. Али ако је човек добар, природа му се приближава. И биљке му се привијају. Знате и сами, код неких домаћица цвеће расте, а код других вене. Зато што цвеће није мртво, оно зна све што треба да зна. И тако се развија пријатељство дечака и пеликана, ту и тамо се може заплакати, ту и тамо развеселити. Филм је срдачан, филм је веома хришћански, без оних громких и мучних проповеди и порука у стилу: Верујте! Верујте!

И најважније, у ствари: Пеликан – то је Христос! Средњевековна митологија је пеликану приписивала додуше непостојеће, али прелепо својство: да храни младунце својом крвљу. То је образ Евхаристије, образ Христа који нам даје крв из срца: „Пијте из ње сви; Јер ово је крв моја Новога Завета која се пролива за многе ради отпуштења грехова”. (Мт. 26, 28). Да, пеликан је Христос – тако сам претпостављао идући на пројекцију. И погодио.

Раније, ми то памтимо са старе телевизије, било је много филмова за децу, и много филмова о животињама, понекад правих ремек-дела. А сад ништа од тога. Сад свуда само блуд, дебилизам, кокаин, пуцњава из свих оружја и космички ратови. Углавном, луда кућа. И пријатно је у тој лудници упалити свећу која светли и растерује таму.

Зато окупите децу, привијте их уз своје очинске и материнске руке, укључите апарат, нађите филм, седите и гледајте. Већ за петнаестак минута филм ће вас очарати својом једноставношћу, природношћу, унутрашњом радошћу, онда ће вас потрести својим драматизмом, онда ћете вероватно мало заплакати, а онда вас чека прочишћење – catarsis. Оно о чему је говорио Аристотел, не овај код кога је у филму на пиће одлазио Демостен-Кустурица, него прави Аристотел, учитељ Александра Македонског. По њему, смисао уметности је catarsis. Прочишћујуће страдање срца, кад сједињујеш своје срце са оним што видиш, што те мучи, и кад се ослобађаш неког терета. Такво страдање ти просветљује ум и дарује ти непроцењиво искуство.

(https://dzen.ru/video/watch/63656f8e40167a493ee0eb89?utm_referrer=www.google.com; превео Ж. Никчевић)