о. Андреј Ткачов: И ФИНЦИМА СТИГЛА КОМАНДА

Током много векова, у Европи је главни наручилац у области културе била Црква. Вајар је вајао, сликар сликао, а музичар компоновао углавном на верске теме и садржаје. И за украшавање цркава, и за пратњу богослужења. Људи то нису радили под притиском. Они су у потпуности делили поглед Цркве на свет и човека. Дакле, оно што је створено „Исуса ради“, а не само „парчета хлеба ради“, представља златни фонд глобалне културе. Колико год да црпите из овог кладенца, нећете извући све. А имена стваралаца позната су далеко изван професионалних заједница. Срамота је не знати за Баха. Тешко је не чути за Рафаела или Рембранта.

Али човек је све мизернији. И, како је предсказивао Ниче, последњи Европљанин ће бесмисленим и празним очима посматрати, рецимо, Келнску катедралу, не схватајући у принципу у које сврхе и у име чега су се дуги низ векова подизале такве грађевине. Толико је примера деградације да би било немогуће све приметити. Али ево, недавно су се истакли Финци. Због страха да не увреди осећања атеиста, једна од школа у финском граду Усима отказала је извођење Хендловог ораторијума „Месија”.

У ствари, Хендл је био прилично секуларан композитор. За разлику од свог савременика Баха, који свесно није написао ниједну оперу, Хендл је радио у секуларним жанровима. Живео је у великом стилу, опслужујући префињени слух краљева. Али да, дубоко се поклонио Спаситељу, написавши „Месију“. И ако већ забрањујете Хендла, онда Баха (односно његове ноте), логично, одавно треба спалити. И не смемо заборавити да у посебне фондове сакријемо све музејске слике, од 5. до 19. века. Тако да ни Авраамова жртва ни Повратак блудног сина не узнемиравају осетљиву савест безбожника.

А шта наређујете да се ради на катедрама за књижевност и филозофију? Коју год књигу да отворите, наћи ћете ватрене расправе о вери. И шта је уопште Европа без Паскала, Кјеркегора или Сервантеса? Дакле, ако је просечан Финац заиста онај сметењак, исмеван у хиљаду вицева, онда је овде тај сметењак веома претерао. Пошто је рекао „А“, он је сад неумољиво дужан да каже „Б“ и тако даље. А ту, на крају азбуке, реални Ад је одавно разјапио своју чељуст.

Да, Финци нису дали велики допринос светској култури. Њихова рибарска села никад нису родила сопствене композиторе Хендловог калибра. Исте празнине уочавају се и у области лепе књижевности, и у филозофији, и другим видовима стваралаштва. Али управо то и јесте двоструки апсурд. У недостатку свог Платона, цео свет је дужан да чита јединог кога је родила Хелада. Бројгел није ваш земљак, али одавно припада свима, и пажљив човек од њега може понешто научити. Али не. Сатанизовани Европејац прогласио је еру новог иконоборства и ставио печат „Забрањено слушати/читати и репродуковати” на оно што чини његову истинску славу.

А ми смо се некад толико дивили овом ћутљивом, трудољубивом комшијском народу, који се прославио само у области хокеја на леду и у изградњи финских купатила. Допадао нам се њихов животни стандард, њихов ванблоковски статус, њихов успех у изградњи потрошачког друштва. И испоставило се да су они, вечно заостајући за активним и креативним нацијама, у сваком тренутку били спремни да понове најбезумнији испад својих водича. Просто није било команде. А сад је стигла команда. И уплашени директор финске школе, који тешко да разликује Баха од Офенбаха, забрањује музичарима да наступају на његовој територији, а деци и њиховим родитељима да слушају Хендла.

И забрањује узалуд. Хендл ионако није потребан ни квадроберу, ни трансџендеру, ни задртом атеисти. Њима је он сувишан, неразумљив. Али општи тренд је општи тренд, и ситни евробирократа преузима вођство и жури да испуни идеолошку наруџбу својих опседнутих господара.
Све је то толико апсурдно да се морате уштинути како не бисте помешали стварност са Раскољниковљевим бунилом.

(Телеграм канал А. Ткачова; превео Ж. Никчевић)