о. Андреј Ткачов: АКО ЧАК И ДЕЦА ЗАЋУТЕ…

о. Андреј Ткачов

Цвети – то је дечји празник. Можемо га тако назвати јер су се, усред ових догађаја, испуниле пророкове речи: „Из уста мале деце и дојенчади начинио си Себи хвалу“ (Псалам 8:3).

Господ је кротко ушао у Јерусалим. Деца која нису читала Свето писмо била су способна да реагују на Божје поступке у ситуацији у којој би интелигентни и начитани одрасли позеленели од беса. Други су били огорчени дечјим узвицима и захтевали су да Исус заповеди чак и бебама да ћуте (Матеј 21:15-16).

Христос то није забранио. Штавише, рекао је да „ако они ућуте, камење ће повикати“ (Лука 19:40). Сада се запитајмо: зашто деца вичу, а одрасли ћуте? И зашто би, ако би деца ћутала, камење завапило? Испоставља се да је људски свет – словесан по дефиницији. Све најважније у људском свету мора бити изговорено, именовано, објављено. Ако човек ништа не разуме, па стога ништа не каже, онда ће магарац проговорити уместо човека, као што се некада десило са Валаамом, или ће камен проговорити уместо живог бића.

Зар земљотрес није говор камења? Када камење тресне, затрпавајући човека земљотресом, можда је то претећи говор камења, који долази након дуге и злочиначке тишине човечанства? На овај или онај начин, човек мора да изговори важне и неопходне речи, речи живота. Ако их човек не изговори, свет Адамове деце престаће да буде познати људски свет. А ако мудри полуде од свог знања, онда ће деца избрбљати потребне речи. Али ако чак и деца заћуте, проговориће тло под ногама људи, и камење ће пуцати, зјапећи и прождирући човека који је постао бескористан.

Жао ми је оне деце која су клицала Господу „Осана“. Већина њих се суочила са горком чашом казне због одбацивања Месије. Треба их сажаљевати, као што је и сам Исус Христос осећао сажаљење према њима. Када се приближио граду, погледао га је, заплакао и рекао: „Јер доћи ће дани на тебе, и окружиће те непријатељи твоји опкопима, и опколиће те, и обузеће те са свију страна; и разбиће тебе и децу твоју у теби, и неће оставити у теби камена на камену, зато што ниси познао време у коме си похођен“. (Лука 19:43)

И зашто је све овако, а не другачије? Зато што одговорност за свет и за живот света лежи на одраслима. Деца пророкују о Христу, али одрасли Христа разапињу. Често не слушају глас пророчанства, без обзира на то ко га изговара. Одрасли су навикли да заглушују глас пророчанства или бруталним насиљем или буком сујете. А онда, када је реч изговорена, а закључци нису изведени, долази одмазда или награда, у зависности од тога шта је речено. Она долази неумитно, и свима – и младима и старима, књишкима и неписменима.

Крајње је време да се каже да ће, уз одрасле који воле грех, деца неизбежно страдати. Патиће чак и ако су способна да пророкују. Јер живот не зависи од њих, већ од нас, а ми још увек нисмо научили да чинимо ништа истински добро. У ово време, на овај празник, задатак деце је да певају Осану Господу, а задатак одраслих је да се клањају Богу у духу и истини. Ако одрасли то не ураде, онда витлејемски плач неће престати, и све Осане ће се певати узалуд.

(Телеграм канал о. А. Ткачова; превео Ж. Никчевић)