о. Андреј Ткачов: А У КЕЛИЈИ – ВИОЛИНА…

Данас се обележава помен Теофана Затворника. Препоручујем да посетите келију овог светог пустињака – човека који није живео у Египту већ у Русији, и не у четвртом већ у деветнаестом веку. Шта ћете тамо видети?

Видећете полице пуне књига на разним језицима – и не само теолошких дела. Наћи ћете и микроскоп и телескоп. Да, заиста. Епископ који деценијама није излазио напоље проводио је време у тој ћелији проучавајући звездано небо и микросвет. Био је фасциниран свиме, од деобе ћелија до ротације планета. Такве активности нису ометале његову веру. У ствари, рећи да једноставно „нису ометале“ било би потцењивање; оне су заправо јачале његову веру – баш као што је блиставо звездано небо над Израелом некада инспирисало краља Давида да напише Псалме. (Кад бисмо само могли да га данас укључимо у дијалог са онима који непрестано певају мантру: „Наука је доказала…“)

У ћелији се налази и виолина. Обична виолина, али свирање на њој представља један од врхунаца музичке уметности. Јер, од свих музичких инструмената, виолина је најближа опонашању људског гласа – заиста јединствен музички инструмент у васељени Тако је, током година своје изолације, епископ Теофан гледао у небо кроз телескоп и свирао виолину. А шта још? Свирао је и чембало. Само виолина му није била довољна.

Такође је читао књиге на неколико европских и источних језика. Држао је при руци сет алата за обраду дрвета – бушилице, равнало, мале тестере – и активно их је користио. Рад рукама је, знате, извор велике радости и облик вишеструке терапије. Када се вештина ручног рада споји са молитвом и радошћу, то постаје облик светости.

И још је одржавао живу преписку са стотинама људи. Током своје изолације, писао је томове књига и бавио се преводилачким радом. Годинама је свакодневно служио Божанску литургију – у самоћи. Синод је за то дао посебну дозволу, и за то им хвала. Молио се као монах и проповедао писмено као епископ.

Прави научници личе на пустињаке, а прави пустињаци личе на научнике. Ми, међутим, не личимо ни на једне ни на друге. Ми смо као она врста људи који, ако им покажеш келију печерског свеца – оне камене кабине у поређењу са којима је сваки затвор Хилтон – одмах „запливају“ у расуђивања о култури, науци и цивилизацији. И још почну да брбљају о лифтовима, гасним шпоретима и стоматолошким ординацијама – укратко, о немогућности живота без комфора.

Али ако нам покажеш Теофанову келију, и ми бисмо одмах рекли: па, он је био монах, па је имао доста времена за књиге, виолине и телескопе. Док ми, видите, живимо животе непрестаног рада – вредни као пчеле. Како бисмо то уопште могли да постигнемо? И још једном, оправдава се лажна мудрост чедима њеним.

Ипак, морам рећи да ће Теофанова келија посрамити многе. Теофанов телескоп ће укорити оне који гледају у небеса, а не верују у Бога. Теофанов микроскоп ће укорити оне који вире кроз микроскоп, а не верују у Бога. Теофанова библиотека ће укорити оне који су савладали многе језике, а никад нису научили да разговарају са Богом. А ренде, бушилица, чембало, прибор за шивење и браварски алат ће, са своје стране, такође обавити свој посао.

Софроније Сахаров је говорио да нема вере без догмата! И, тачно тако, вера је немогућа без аскетизма. Тек тада се љубав рађа из вере. Чини се да су људи склони да верују насумично, док потпуно занемарују аскетизам. Спремни су само да брбљају о љубави. Па ипак, љубав им испада бајата и блудна – или, у најбољем случају, сентиментална и слаба. Љубав захтева и догму и аскетизам. Томе нас учи Теофанова ћелија.

(Телеграм канал А. Ткачова; превео Ж. Никчевић)