РЕАГОВАЊЕ: Нови примитивизам, мултикултурализам – здраво!
Ненад Јанковић, међу рајом познатији као др Неле Карајлић, недавно је на Јахорини промовисао књигу „Фајронт у Сарајеву“.
Иако је књига изашла у јуну мјесецу 2014. године, иако је одштампано већ њено пето издање, иако је досад било десетине промоција, око ове се дигло највише фрке и халамбуке, досад. Основни разлог је зато што је Неле посјетио Сарајево, град у којем се родио, одрастао и био један од зачетника онога што је направило овај град оним што је он некад био – град раје, шанера, левата и папака, град рок енд рола, панка и друге квалитетне музике, град фудбала, град авангарде, град Валтера и валтера, Надреалиста и надреалиста… и свега онога што га је учинило, а сад већ чинило, посебним. Некад и никад више!
Неле и „Фајронт у Сарајеву“
Мада др Нелета Карајлића не треба посебно представљати, ипак ћу рећи неколико ријечи о њему, наравно ради даљег развоје ове приче, а и оних „Сарајлија“ који, ових дана, на сав глас покушавају да га дискредитују атрибутима које не познају ни идеологије и покрети попут фашизама, нацизама, расизама и сл. у својим најгорим облицима и варијантама. О тим атрибутима нешто касније – corpus deliciti.
Неле Карајлић рођен је у Сарајеву, 1962. године. Одрастао је у Сарајеву, завршио школе у Сарајеву, ишао на факултет у Сарајево. Оснивач је, тесктописац, композитор и фронтмен сарајевске рок групе ,,Забрањено пушење“. Неле је и покретач, сценариста и глумац у радијској, а касније и ТВ серији ,,Топ листа надреалиста“, у Сарајеву. Зачетник је и један од главних представника покрета Нови примитивизам (new primitivs) који је егзистирао 80-тих година у Сарајеву. Био је Титов пионир, навијач Жеље, Сарајлија, Југословен. Једном реченицом речено – један од људи без чијих имена и стваралаштва Сарајево не би памтили ни по чему другом до по Сарајевском атентату. Из Сарајева одлази у Београд у априлу 1992. године, јер је његов живот и живот жене му и ћекре био угрожен.
С тим у вези и књига „Фајронт у Сарајеву“ као Нелетова искрена аутобиографија, говори о Југославији, о Титу, рок енд ролу, фудбалу, а највише управо о Сарајеву, духу Сарајева које је некад оно имало, граду који није познавао границе, граду у коме није било подјела на Србе, Муслимане, Хрвате, остале, црнце, Индијанце, у којем су били само Сарајлије, људи! Или је барем све тако изгледало. Уосталом, ко је књигу прочитао зна о чему говорим.
А чему онда толика фрка? Јасно је и лако објашњиво. То су вам они тренуци када данашњим „мултикултуралним Сарајлијама“ падну маске, када себи дају мало одушка. То обично бива када се неки Србин, а Бога ми понекад, и Хрват и Бошњак (читај: издајник, јер није остао у Сарајеву, свој на своме, да га злостављају Ћелине и/или Јукине и/или Цацине ханџар дивизије) треба демонизовати у злочинца, агресора, крвника… Е, тако је било и овај пут!
Шта се иза брда ваља или у ком грму лежи зец?
Онај ко имало прати друштвена дешавања може да сконта како се данас у Сарајеву, углавном, фурају на мултикултурализам, мултиетичност, толеранцију, суживот и још много сличних појмова – чéда демократије. Логика је јасна. Први мотив је чисто економске природе. Ту, прије свега, мислим на безбројне невладине организације које згрћу грдну лову ради промоције горе наведених појмова. Треба нагласити да лова долази из фондова такозване Међународне заједнице, исте оне која је почетком 90-тих година све то укинула у Југославији – најмултиетничкој, најмултикултуралној, најтолерантнијој… земљи на свијету. Други мотив је ствар имиџа – „дај да прикажемо како смо ми дивни, красни и фини, да су ба код нас сви добро дошли, да ми нисмо као они агресори, злоћинци, ћетници из Републике Шумске“. Међутим, ко имало зна читати између редова, види да је све то само представа, презентација, декорација, а шта се иза брда ваља најбоље се очита кад у жижу јавности уђу Неле, Кустурица, Добровољачка, понекад и Додик, итд. (читај: непријатељи оних правих Босанаца и Херцеговаца).
Она права слика и прилика данашњих „грађана“ Сарајева, а и БиХ, најбоље се презентује путем такозваних нових медија (онлајн медији – портали, блогови, друштвене мреже…), који за разлику од традиционалних медија (новине, радио, ТВ) омогућавају двосмјеруну комуникацију, то јесте реципијенти могу учествовати у креирању медијских садржаја. Интерпретирано на босанкохерцеговачки начин то значи: Било ко и било кад ко има приступ интернету (а данас га имају скоро сви), може своје мишљење, на које има право, пустити у етар. Тако имамо коментаторе, блогере, експерте за све и свја итд. То се још зове и право на слободу говора – још једно од чеда демократије. О компентенцијама и одговорности дотичних, сувишно је говорити.
Такав један медији је портал „Klix.ba“ најпосјећенији, најутицајнији, најинформативнији (иначе, сви су такви из њихове перспективе), који важи за портал града Сарајева (некад се и звао „Sarajevo-x.com“). Међутим, кад је у питању било дешавање о којем говоримо, у случају „Klix-а“, бар кад је ријеч о овоме „најпосјећенији“, потврђено је. Наиме, испод вијести под насловом „Ексклузивно: Неле Карајлић први пут након рата у Сарајеву“, која је изашла 15. фебруара ове године, нашло се рекордних преко 1300 коментара „мултикултуралних и толерантних Сарајлија“ и Босанаца и Херцеговаца. Ради потврде наведеног, наводим неке од њих: „Смрад који воња на ментруацију болесне животиње“; „Грок, грок, кмеееее, кмеее“; „ОНИ КОЈИ СУ ЕВЕНТУАЛНО БИЛИ У ДРУШТВУ ОВОГ СМЕЋА ОД НЕКАДАШЊЕГ НЕЛЕТА ПРЕЗИРЕМ ЈАЧЕ НЕГО САМОГ НЕЛЕТА. ДУПЕУВЛАКАЧИ, ДА ТАКВИХ НИЈЕ БИЛО У САРАЈЕВУ ЗА ВРИЈЕМЕ АГРЕСИЈЕ НА ГРАД САРАЈЕВО БИ СЕ ОСЛОБОДИЛО ЗА МЈЕСЕЦ ДАНА. АЛИ НИЈЕ НИ ЊИМА ЈАДНИМА ЛАКИМ СА ЊИМА САМИМА“; „Ово бипедално крме не би цојк мотком пипн’о, а камоли какав приснији контакт..“; хај ти Неле у Лактасе, забављај драгог вођу Додо Yанг Кимилорада Yонг, обојица сте пропали дибидус.. ма ко вам yебе стару!; итд, и више од 1300 пута (ко има добар желудац може провјерити). Добро, није баш свих 1300, али 90 одсто истог су или сличног карактера. Оних преосталих девет одсто били су коментари који су „бранили“ Нелета, са истим жаром, само другим предзнаком. Један одсто коментара било је нормално и ради статистике.
Кад смо већ код коментара на „Klix-у“ треба навести истраживање под називом „Стоп говор мржње“ које је провело Вијеће за штампу БиХ (саморегулаторно тијело надлежно за праћење рада штампаних и онлајн медија у БиХ) у периоду од 16. августа до 19. октобра прошле године. Наиме, у том периоду забиљежено је 1442 коментара са елементима говора мржње на 42 праћена портала из БиХ. Од тога, чак 994 коментара (69 одсто) било је на порталу „Klix.ba“. Поређења ради, други по броју коментара са елементима говора мржње је портал „24-sata info“ са 113 коментара (осам одсто), а трећи „Slobodna Bosna“ са 99 коментара (седам одсто). На порталу „Frontal.rs“ забиљежена су четири коментара, на „Pressrs.ba“ два и на порталу „Rtv.bn.com“ 1 коментар са елементима говора мржње. Иначе, ова три портала су такозвани просрпски медији.
Као што видимо, „математика је егзактна наука“, тако да овога пута бројеви приказују ону праву слику, а слика једног друштва најбоље се рефлектује у медијима. Тако је и са бројем Срба, а и Хрвата у Сарајеву. Прије рата у Сарајеву било је скоро 158 000 Срба, а данас су Срби у Сарајеву мањина првог реда, незнатан број (података са пописа становништва из 2013. године о броју Срба у Сарајеву нема (што ли Боже?!), а сматра се да је тај број око 10-ак хиљада). Са Хрватима је скоро исто. Нешто више их има у односу на Србе, али и њихов број је преполовљен у односу на прије рата (подаци пописа који проводи сваке године Католичка црква у БиХ). Остале мањине нико и не спомиње, јер нису конститутивне.
Свим овим ликовима, да ли страним плаћеницима или креаторима „позитивног имиџа“ а све у име мултикултурализма, могло би се поставити неколико логичних питања. Шта је фалило мултукултурализму у Југославији? Кад је био тако добар тај мултикултурализам (а био је) зашто сте из Југославије потрчали одмах иза Словенаца, Македнонаца и Хрвата? Наравно, ови нешто интелигентнији рећи ће да је то био великосрпски мултикултурализам (исто као што је ЈНА била Српска војска)?! То даље имплицира да овај данашњи никако није великомуслимански или великобошњачки, већ онај прави, истински. „Нећу рећи да вам је прича глупа“, али „око ба, будимо реални“.
„Ма бјажи ба“
Још једна ствар јако важна, на коју нисам могао остати равнодушан, а повезана је с причом горе, јесте појава једне музичке групе у Сарајеву која је наводно препочела покрет Нови примитивизам, свирајући пјесме ,,Забрањеног пушења“ (имена овога пута нећемо спомињати, јер циљ приче није дискредитација некога, већ истина). У старту сама вијест о томе и није била толико лоша. Вјерујем да је већина праве раје на тренутак помислила, да је можда, након 25 година ратова, убијања, мржње, подјела… коначно негдје засијала звијезда која ће украсити босанскохерцеговачки свод. Међутим, за разлику од 1989. године, овога пута „велика прича о малој љубави“.
Први камен који жуља у тени је да споменута група, између осталог, свира пјесме које немају везе са пријератним, оним правим „Пушењем“, које је било један од бендова оснивача и представника покрета Нови примитивизам. То су пјесме „Почасна салва“, „Миле хашишар“, „Финџан вишка“, „Југо 45“, „Пос’о, кућа, биртија“ итд, које је направио Сејо Сексон у својој верзији ,,Забрањеног пушења“. Немам ништа против, све добре пјесме, али то има везе са Новим примитивизмом као што има и Драгана Мирковић и „Сто ћу чуда учинити“. Покрет Нови примитивизам званично је укинут на „ванредном 7. пленуму“ 1987. године, када су делегати Неле, Ђуро, Елвис, Фу-До, Минка, Драле и остали примитивци једногласно одлучили да је боље да га сами укину, него да то уради неко други. Не морамо бити толико формални, али бисмо реални, свакако, требали бити, а реалност је да је угашен, да ли је то изласком задњег албума ,,Забрањеног пушења“, 1989. године, задњом епизодом „Надреалиста“, почетком рата, падом Берлинског зида… сасвим свеједно, узмите који хоћете догађај с краја 80-тих или почетка 90-тих. Други камен, онај већи, па самим тим и више жуља, јесте то да се фронтмен групе која се, слободно можемо рећи, фура на Нови примитивизам, у својим јавним наступима не либи споменути, како он каже „доктора“ (мисли се на Нелета). Та његова спомињања иста су као у „сарајевске раје“ са „Klix-а“ („ко му јебе матер“, што се мене тиче може да цркне“; итд, (све ово и још много тога може се видјети на Фејсбук профилу дотичног и страници групе).
А ђе су Нијодаклевци данас?
И за сам крај, „не треба се у ту причу разумјети баш“. Када упоредите говор мржње, хушкање, позиве на линч данашње самозване „сарајевске раје“ и „нових примитиваца“, са изрекама некадашњих Сарајлија и представника Новог примитивизма, оних правих („Ако је историја мајка живота, фудбал је његово огледало“; „Туђе нећемо, своје немамо“; „Ја сам примитиван, дајте ми дернека“; итд.), потврђујемо да је он ипак угашен давно, и као такав отишао у енциклопедију под слово Н, а од њега су само остали представници друге ријечи ове кованице.
А гдје Сарајево данас, гдје су Сарајлије? „Оно није ту“. Они који су се Арханђелу Азраелу измакли у посљедњи час, односно, које је Судбина стрпала у посљедњи авион који је полетио из Сарајева 1992. године, расути су по бијелом свијету и „уживају“ у добрима демократије и капитализма (Неле у Београду, Сејо у Загребу, Ђуро у Љубљани, итд.). А ко је данас у Сарајеву видјели смо из приложеног. Наравно, као и у свему, ствари не треба генерализовати. Постоји у Сарајеву још увијек нешто праве раје, људи оперисаних од псеудопатриотизма (Зена, Мирко, Оги живе данас у Сарајеву), којем је главна карактеристика мржња оног другог, друкчијег на било којој основи, али њихов проценат у том граду је колики и проценат нормалних коментара на „Klix“ из средине наше приче. Такви контају шта је „пјесник хтио да каже“, односно „само права раја зна у чему је трик“, а свим осталим, „ђаба ја то њима прићам“.
Тагови: Неле Карајлић, Ненад Јанковић, Сарајево, Фајронт у Сарајеву
