Нови документи o улози Немачке у распаду СФРЈ

 

Вилсонов дигитални центар из Вашингтона објавио је више стотина докумената из канцеларије Хелмута Кола, канцелара Немачке (1982-1998). Многа од њих односе се на период распада Југославије

Oвих дана је Вилсонов дигитални центар из Вашингтона објавио више стотина докумената који су потекли из канцеларије Хелмута Кола, канцелара Западне Немачке, потом и уједињене Немачке (1982-1998). Многа од њих односе се на период распада Југославије. Читајући о Коловим активностима, можемо да закључимо да је 1991. пре била оживљавање историје него њен крај.

Добар део државних архива широм Европе и света придржава се правила да се приступ архивској грађи омогући 30 година након након што су та документа настала. Са проласком времена, истраживачима је на располагању све више докумената који се баве распадом Југославије 1991. године.

Управо ових дана је Вилсонов дигитални центар чије је седиште у Вашингтону, у склопу програма „International History Declassified”, објавио више стотина докумената који су потекли из канцеларије Хелмута Кола, канцелара Западне Немачке, потом и уједињене Немачке (1982-1998). Понегде се ради о транскриптима разговора, где је забележена свака изговорена реч, а у највећем броју случајева имамо прилике да видимо сажетак разговора који су направили Колови сарадници. Најављено је да ће у наредним месецима бити објављено још материјала.

Презентована документа тичу се великог броја тема, попут краја Хладног рата, уједињења Немачке, краха СССР-а итд. Читалац кога занима распад Југославије моћи ће да види до сада непознати и вредан материјал, али и да се увери како се европска политика раних 1990-их преламала на Балкану. Оно што ми је привукло највише пажње јесте како је прошлост не само обликовала политику – већ и како је утицала на начин на који је та политика презентована. Читајући о Коловим активностима, можемо само да закључимо да је 1991. пре била оживљавање историје него крај историје.

Разговори с Кучаном

Канцелар Хелмут Кол састао се са словеначким лидером Миланом Кучаном 8. октобра 1991. године. Сажетак овог разговора направио је немачки дипломата др. Петер Хартман. Састанку су присуствовали и министри спољних послова Ханс Дитрих Геншер и Димитриј Рупел. Један део овог разговора вреди цитирати у целости:

„Канцелар [Кол] каже да пре свега жели да објасни главни став [немачке] савезне владе. За њега нема потребе да каже где су наше симпатије. То је било евидентно свуда у Немачкој. Ми смо у ситуацији да историја поново сустиже народе Европе – поново су пред нама стари рачуни с почетка века. Ми Немци смо у јединственом положају. Има годину дана да смо уједињени, а то није било лако за наше суседе на истоку и на западу. Сама економска ситуација то чини јасним. За нас је важно да не будемо изоловани у нашем ставу [о независности Словеније и Хрватске]. Председник [Кучан] зна да се недељама говори о старим фронтовима из 1941. године.

Министар спољних послова Геншер додаје да то није био случај само у Београду. Канцелар додаје да је то део његовог унутрашње-политичког проблема. Неки у Немачкој још нису разумели проблеме нове коалиције à la 1941.”

Делује да је било како je Кол рекао. Историја је диктирала ставове, тј. заиста су дошли на наплату рачуни са почетка века. По завршетку Првог светског рата, велике силе међу победницима подржале су стварање Југославије – великим делом због тога што су у таквој реконфигурацији простора видели брану ширењу немачког утицаја на југоисток Европе у будућности.

Језик државника је обазрив, али Кол овде није могао бити јаснији. Почетком 1990-их, баш како је приметио, историја је сустизала европске народе. Многи су још 1991. године приметили да се Немачка обрачунавала са остацима „Версајског система”, али тек сада кроз објављена документа можемо да видимо Колово размишљање. Оно што стоји у овом документу потврђују и други извештаји.

Јасно је где су немачке симпатије биле. Само дан раније, тј. седмог октобра, Кол је рекао хрватском министру спољних послова Звонимиру Шепаровићу: „Спремни смо да учинимо све што је у људској могућности да помогнемо Хрватској.” Оно што је Кол додао непосредно након овога је још интересантније: „Хрватска мора да разуме, да око питања признавања независности не можемо да оживимо коалицију из 1941. године, тј. Немачку, Италију и Мађарску.”

Оно што је важно нагласити да су ови дани били од суштинске важности. Управо седмог октобра је истицао тромесечни мораторијум на проглашење хрватске и словеначке независности. На Брионима је седмог јула потписана декларација којом је завршен сукоб у Словенији и којом је предвиђено да се суспендују делатности које произилазе из хрватског и словеначког проглашења независности. Брионски споразум је предвиђао стварање временског простора у коме би се преговарало и спречило даље ескалирање кризе. Другим речима, 7. октобра 1991. се завршавао период преговора, а Кол се враћао на 1941. годину.

Pазговори са Андреотијем

Управо тих дана Кол је у више наврата разговарао и са италијанским премијером Ђулијом Андреотијем:

„Канцелар наглашава да се можда таква одлука [признање независности Словеније и Хрватске] може донети са пет или шест других партнера. Кључни аспект је да та група не сме да подсећа на коалицију из 1941. Важно је, изнад свега, имати Француску уз себе, можда и Шпанију. Ватикан интензивно ради у циљу признања независности, као што премијер Андреоти зна.”

„Премијер Андреоти одговара да Ватикан не жели да буде први, већ да погура другога.”

„Канцелар додаје да не би било добро да Немачка, Италија или Аустрија, или Мађарска, први признају независноcт.”

На састанку осмог октобра Кол је објашњавао Кучану зашто признање не може доћи одмах, говорећи да ће Немци бити од помоћи и да ће бити међу првима који ће независност признати. Додао је:

„Али ми не можемо, молим председника Кучана да разуме разлоге, да будемо једини. Идеално би било када би цела Европска економска заједница била спремна за признање независности. Али чак и кад би било само пет чланова, то је њему [Колу] прихватљиво. Његов [Колов] интерес је да се пробије линија из 1941. То је и у случају Словеније важно. Човек треба да мисли о дану после.”

Кол и Кучан су поново разговарали трећег децембра. Кол је рекао: „За нас, Немце, је важно да избегнемо две опасности: да будемо сами [у прихватању независности] и понављање констелације из 1941.”

Историја на леђима

Једно благонаклоно тумачење немачке политике би гласило: због наслеђа Другог светског рата и немачке улоге у уништавању Југославије 1941. године Немачка је почетком 1990-их водила опрезну политику – како би избегла прављење паралела између њене политике 1990-их и 1940-их.

Немачка Хелмута Кола свакако није она Немачка из 1940-их. Међутим, постоји нешто што не може да се не примети. Кола није занимало да не понови политику из 1941. Проблем за њега је био то да Немачка може бити оптужена да такву политику понавља.

При тумачењу прошлости важно је имати испред себе различите историјске изворе. Кол је сигурно бирао шта ће рећи својим међународним саговорницима и верујем да су још важнији документи они који сведоче о његовим разговорима са Геншером и другим немачким политичарима.

Међутим, на основу ових докумената имамо прилике да видимо Немачку која активно ради на стварању коалиције која ће се придружити њеној визији будућности југоисточне Европе. А та коалиција је била обликована историјом, тј. историја је диктирала како та коалиција не би смела да изгледа.

У овим документима у пуној снази враћа се и Први светски рат. Француски председник Франсоа Митеран је Колу рекао да га писање немачке штампе (која је представљала Немачку као савезника Хрвата, а Француску као савезника Срба) подсетило на 1914. годину.

Митеран је у шали британском премијеру Џону Мејџору саопштио да би најбољи начин за решавање југословенске кризе био да Турци, Немци и Мађари пошаљу армије као подршку Хрватима, а да Велика Британија, СССР и Француска пошаљу помоћ Србији. Мејџор шалу није разумео и оградио се рекавши да Британија војску неће слати.

Милан Кучан се жалио да Митеран нерадо подржава немачку политику. Кол му је саопштио да „сви носимо историју наших народа на леђима” и да су „уговори по завршетку Првог светског рата закључени у Паризу, а не другде”.

Хелмут Кол се 1993. године поверио aмеричком државном секретару Ворену Кристоферу: „Перспективе појединих европских земаља у овом конфликту обликоване су историјски. Читав територијални и национални комплекс створен у Паризу 1919. године повезан са простором југоисточне Европе и даље има утицај на националне перспективе.”

Кол је пропустио да се запита да ли је и његова перспектива обликована на исти начин.

Председнику САД Билу Клинтону се канцелар Кол пожалио на Французе 1994: „Нажалост, француска позиција повремено је обликована француским ставом из Париза 1919. године у смислу подршке Србима.”

Хронофетишизам је у филозофији историје уверење да се садашњост може адекватно објаснити само садашњошћу. То ствара неколико илузија. Пре свега, тако настаје илузија да је прошлост одвојена и да не утиче на нас. На тај начин ствара се и илузија да су наши савремени погледи спонтани, природни и засновани на логици.

Никаквог краја историја није било, штавише, 1991. историје се вратила у Југославију пуном снагом. Иако ће се Немачка политика јавно образлагати савременим догађајима, у њој ће бити много историјског резоновања.

Наслов и опрема текста: Нови Стандард

Извор: РТС ОКО

Насловна фотографија: EPA-EFE/Sergey Chirikov