Друго, заједнички наступ у имплементацији еколошки прихватљиве „зелене политике“, уз формирање својеврсне „ниско–карбонске трговинске зоне“. Емитовање угљен–диоксида преко установљених граничних вредности било би опорезовано, а ширење оваквих норматива у свету неизоставно (ту се последично јавља и нова улога СТО, јер декарбонизација постаје услов свих услова у вођењу нове царинске и фискалне политике).

Треће, заједнички рад на стандардизацији процедура које ће осигурати „дигитални суверенитет“. Европљани желе да буду независни, да развијају своје капацитете, постану „технолошка велесила“. Образложење је да се тако „повећава отпорност“ целокупног „трансатлантског савеза“, чувају „заједничке вредности“ и „брани демократија“.

Четврта је Русија! Закључак je писан уз уважавање немачких интереса. Белој кући се препоручује „смислено“ Источно партнерство, обликовано око идеје „недељиве“ безбедности. Иза фраза о „руској агресији“ и „инвазији на Украјину“, ипак се наводи и да ЕУ зависи од руских енергената, те да је неопходно одржавати одређену равнотежу у деловању.

Антируска спољна политика не сме прерасти у отворено сукобљавање, а политика уоквирена у „Споразум о безбедности Источног партнерства“ спроводила би се преко ближе размене обавештајних података, заједничког одупирања „сајбер нападима“, отварања кредитних линија за „десовјетизацију“ оружаних снага (куповина оружја и опреме од европских произвођача уз надоградњу руских система), војну сарадњу (у првом плану је кооперација украјинских војних снага са армијама Вишеградске четворке).

Ноћна мора са Блиског истока

Пета тачка тиче се Ирана и позива да САД примењују потписано, односно да се „врате у потпуну сагласност са нуклеарним споразумом“. За ЕУ је ескалација блискоисточне кризе, у чијем центру се сада налази Иран, права ноћна мора. У том контексту, Трампово једнострано деловање уз све допуњујуће активности Нетанијахуове владе, у Бриселу су изазивали некада незадовољство, а чешће бес. На шестом месту налази се Турска, уз сугестију да убудуће ЕУ економским мерама подстиче унутрашњу демократизацију, а да САД пронађу начин за спречавање ширења турско–руске сарадње, како у погледу С–400, тако и у погледу решавања кризе у Сирији.

Дакле, сума сумарум, ЕУ треба да „одрасте“ и преузме већу одговорност за сопствену безбедност, уз одржавање стратешког партнерства са САД што подразумева координирано деловање у светској политици и усаглашавање ставова по питањима од глобалног значаја. Или, како аутори констатују :

„Најбољи начин одбране западних вредности јесте помоћи ЕУ да постане геополитички актер, способан да брани своје интересе као равноправан партнер САД. Суверена ЕУ и снажна трансатлантска алијанса две су стране исте медаље“.

Помоћи ЕУ

Са једне стране, ЕУ тражи своје место и наглашенију улогу, не жели да буде „неравноправнији партнер“, помало подсећа да је за време „Трампове ере“ остала „чувар ватре“ и да сада то треба наплатити. Са друге стране, Сорошевци ово подржавају пошто више није извесно у ком правцу ће се наставити процеси унутар Америке.

Паметније је поделити задужења и разместити полуге утицаја на обе северноатлантске обале, да се ситуација из претходног четворогодишњег периода случајно не понови. Међутим, истовремено, Американцима се не нуди ништа ново што би могло учврстити њихове позиције. Напротив, захтева се више аутономије у деловању за ЕУ, уз уважавање интереса Брисела и чак њихово инкорпорирање у америчку спољну политику (на Блиском истоку, према Русији итд.).

Бајден би требало да промовише заједничку „зелену политику“ декарбонизације, науштрб интереса америчких индустријалаца, који су одбијали да прихвате Кјото протокол чак и у условима веће конкурентности од данашње; затим да помогне Европљанима развој самосталног дигиталног суверенитета, чиме би постали мање зависни од „америчког надзора“; потом да Немци заврше други крак Северног тока, али и да продају више оружја Украјини, што аутоматски значи и мање тржиштe за америчке произвођаче.

Помало наивно, помало и „испипавање пулса нове администрације“, помало и дрско, помало и опрезно, написано у овом документу представља праву илустрацију онога што ЕУ данас јесте. Хтели би да се питају више, да воде независнију политику, да се мање излажу ризицима и „упадају“ у оружане конфликте, да сарађују са Москвом, Анкаром и Техераном у областима где им то одговара…

Хтели би много, иако је то „много“ често контрадикторно. Пристанак Бајдена на овакав предлог мало је вероватан. Осим ако не жели да буде запамћен као амерички Горбачов! Тако би дао ЕУ нешто, заузврат не би добио апсолутно ништа конкретно. Ако ЕУ жели да постане „равноправан партнер“ за то се мора изборити, у неким ситуацијама и сукобити са САД. Докле год постоји НАТО у овом облику равноправност није могућа.

Равноправност Бриселу нико неће на тацни сервирати. Неће то чак ни Бајден учинити.