Нова европска бајка против Русије: Како уложити 300 милијарди евра у нешто чега нема

Председница Европске комисије Урсула фон дер Лајен оптимистички је најавила да ће ЕУ до 2027. године престати са куповином руских енергената. Експерти Европске комисије нешто су опрезнији, али мисле да се то може опослити до 2030. године.

На основу којих улазних параметара праве пројекције шира јавност није упозната. Остаје да им се верује на реч. Јер понуђено решење, представљено баш од Лајенове, опет не нуди одговоре не бројна питања, нити су, по свој прилици, у калкулацију убачене све могуће променљиве.

Триста милијарди евра намењених за пројекат енергетске независности делује импресивно! Уосталом, триста милијарди било чега делује импресивно!

Европских 300 милијарди против руских енергената

Међутим, заборавља се да је крајем 2020. године унутар ЕУ већ постигнут договор о вишегодишњем финансијском оквиру за постпандемијски опоравак од вртоглавих 750 милијарди евра (од тога 390 милијарди је предвиђена бесповратна помоћ, а 360 милијарди је осигурано кроз повољне кредитне линије).

Који је резултат почетка примене тог оквира? Да ли се опоравак одвија предвиђеним током? У сваком погледу, од економског, преко социјалног, до политичког и безбедносног, стање је горе него крајем 2020. године!

Наравно, на околности је утицала и ескалација украјинске кризе, али нити је само то утицало, нити је ЕУ невина у тој ствари. Ако се желело концентрисати на постпандемијски опоравак, чему онда екстремна антируска спољна политика и подршка кијевским радикалима!?

Распад политике за три дана

И данас, када се говори о енергетској независности, нужно је размотрити какву спољну и безбедносну политику водити да би се тај циљ постигао. А ту никаквог одговора нема, спољна и безбедносна политика ЕУ распала се за свега три дана у фебруару 2022. године, чак и формално Брисел је постао само „амерички привезак“.

У политичком смислу, имплементација пројеката везаних за трошење нових триста милијарди, или можда чак и старих које су већ биле предвиђене у оних 750 из 2020. године зависи од дугорочних пројекција Вашингтона. Геополитичких, реалполитичких, спољнополитичких.

Како то у пракси изгледа, показује пример Холандије. Уместо за „зелене пројекте“ резервисане милијарде биће потрошене на повећавање војних потенцијала моћи. Од кога ли ће куповати оружје?

Одакле новац?

У економском и енергетском смислу, отворених ставки је још више. Прво, одакле ЕУ нових 300 милијарди евра? Задуживати се на тржишту капитала по предвиђеним каматним стопама може бити и део решења, али и део проблема, а упумпавање оволике количине свеже одштампаног новца такође носи са собом одређене ризике.

Друго, шта се може урадити са тих 300 милијарди? Цене расту геометријском прогресијом, милијарду евра пре пандемије и данас не вреди исто. Милијарду евра пре ескалације украјинске кризе и после ње не вреди исто.

Колико ће до 2030. године тих 300 милијарди помоћи ЕУ да стекне енергетску независност, ако је предвидиво да ће вредети вишеструко мање?

Треће, кључни део плана ЕУ, поред „подизања удела обновљивих извора“ за 5 одсто јесте да се изврши „диверзификација добављача“. Неће куповати нафту и гас из Русије, већ из других држава.

Енергенти нису жваке

На први поглед изгледа једноставно, али је заправо све то прилично компликовано. Енергенти нису жваке, не купују се на киоску. Због тога је, претходних деценију и по, упркос перманентном погоршавању политичких односа, енергетска сарадња са Русијом унапређена. Чак је тај обим размене растао дупло више него укупна „енергетска зависност“ од увоза енергената.

Појединачно, два највећа добављача нафте на тржиште ЕУ су Росњефт и Лукоил, на деветом месту је Гаспормњефт. О доминацији Гаспрома на тржишту гаса не треба посебно причати. Са једне стране, „отарасити се“ руских добављача у кратком року није могуће.

Трговина енергентима одвија се према дугорочним уговорима, остали произвођачи унапред су продали своје ресурсе другим купцима. Кини, Индији, Јапану… И ти купци желе да наставе сарадњу. Више енергената за ЕУ од нерсуких добављача значи и мање енергената за неевропске купце.

Једноставно! Неуспех немачких дистрибутера да постигну „брзи договор“ са Катаром говори у прилог томе, морају се стрпети најраније до друге половине 2024. вероватно и дуже. Као и покушаја пољске дипломатије да „извиди ситуацију“ у Ирану. Од тога тек неће бити ништа.

„Пар – непар“ као у Југи…

Важна ставка је и стабилност снабдевања. Русија се у том сегменту показала као одличан партнер. Ако се енергетска безбедност претвори у „јурњаву“ за сваким слободним танкером на отвореном мору, онда нема стабилности снабдевања већ импровизације постају свакодневица.

Када се то деси, по оном моделу из СФРЈ, почиње примена принципа „пар – непар“ и „планског искључивања потрошача“. Са друге стране, и даље се не зна колико диверзификација може коштати. По предпандемисјким ценама и количинама, на увоз нафте и гаса ЕУ је трошила око 250 милијарди долара, уз стабилно снабдевање. По садашњим ценама то постаје далеко више, уз недостајуће количине услед чега постоји и велика вероватноћа нестабилног снабдевања.

Течни нафтни гас, који се најчешће наводи као алтернатива (зато су се Немци сетили Катара), у овом тренутку није доступан у довољним количинама. Расположива понуда на светском тржишту у 2022. години износиће око 410 милиона тона, а потражња ће превазићи 436 милиона. У наредним годинама релативно брзо могу се реализовати пројекти у САД, Мексику и Мозамбику (претпоставља се најраније 2025. године, у пуном обиму и нешто касније), чиме би се капацитети повећали за још 20 – 25 милиона тона, али истовремено, ако поред традиционалних купаца у Азији сада и ЕУ почне са већим поруџбинама, онда ће порасти и тражња, можда и премашити пола милијарде.

За нове пројекте треба времена, али и новца. Улагати у нове капацитете има смисла ако су цене течног нафтног гаса на садашњем нивоу, али нема смисла ако цене „падну“, а ЕУ би у диверзификацију и како би обарала цене. Томе су, између осталог, служили силни терминали грађени по Европи (највише их је у Шпанији – 69), чисто да се стави до знања Гаспрому да нема монопол и осигура боља преговарачка позиција приликом закључивања дугорочних уговора са Русима.

Такође, ЕУ би уговоре са понуђачима за наредних пет година, након тога не може гарантовати да ће јој то бити исплативо, а инвестиције оваквог карактера не могу се „вратити“ за пет година. Све у свему, овакве тенденције „дижу цене у небеса“, било да се ради о природном или течном нафтном гасу, као и нафте – пошто чланице ОПЕК плус немају намеру да експлоатишу више. Ем им је овако профит виши, ем се опорављају од губитака акумулираних током „пандемијског закључавања“.

Како све објаснити грађанима и привредницима

Основно у свему је што ће се повећавање цене енергената прелити на цену крајњих производа, па ће конкурентност привреде ЕУ постајати мања. Истовремено, док еврокомесари и ресорни министри буду „јурили“ за сваким слободним танкером течног нафтног гаса на отвореном мору како би га купили по цени од рецимо 1600 долара (за мерну јединицу упоредиву са природним гасом), Северни ток два остајаће празан иако тим цевоводом могу увозити гас по реалној дугорочној цени од 400 долара.

Како то објаснити грађанима и привредницима?

Језива антируска пропаганда може мобилисати ширу јавност и бизнис елите неко време, али не и све време. Сасвим сигурно, то неће трајати до 2027. године, камоли до 2030.

Уосталом, у ратним условима за годину дана често се индукује више промена и стресова него што се деси за десет година у мирнодопским условима.

Хибридни рат између колективног Запада и Русије траје, крај се не назире. О 2027. години тешко је и размишљати, још теже о 2030. Није више поуздано предвиђати ни како ће свет изгледати за шест месеци.

Зато, оно што нуди Урсула фон дер Лајен, не само да је на „дугом штапу“, већ и делује као бајка. Па ко хоће, нека верује у бајке.