НОВА АУСТРОУГАРСКА – НОЋНА МОРА ГЛОБАЛИСТА

Пише: Владимир Можегов

 

Пре неки дан, европска глобалистичка публикација Politico истакла се бучним чланком под упечатљивим насловом: „Припази се, Украјино! Долази Аустроугарска“. Реч је о томе да у Аустрији (као и у Словачкој) јачају десничарске проруске снаге, чија победа може из корена да промени ситуацију у региону.

Заиста, ако се остваре најгори страхови ове публикације, можемо видети нешто веома интересантно на истоку Европе, тачније, у самом њеном центру: моћну тројку десничарских, конзервативних, национално оријентисаних држава, негативно настројених према глобалистичком Европском парламенту и НАТО (Аустрија и Словачка нису чланице блока, док Мађарска, иако формално чланица НАТО-а, заузима независну и конфронтирајућу позицију), и комплементарно – позитивно према Русији.

То јест, пред нама је својеврсно ново издање Аустроугарске, које кардинално мења политичку ситуацију у региону, али и политичку климу широм Европе. „Биће то катастрофа“, суморно предвиђа Politico. И ја сам, признајем, заволео Аустрију са њеним удобним селима и тако познатим, тако нашим – двоглавим орловима, и Бечом са скоро петербуршким улицама. Било би лепо видети ове земље поново у пријатељству.

Али шта је тачно изазвало панику глобалиста? Брзи раст популарности аустријског политичара Херберта Кикла, „проруског и антиамеричког теоретичара завере“, који такође не верује у COVID и жели да Аустрију претвори у „антимигрантску тврђаву“, како Кикла описује Politico. Његова „крајње десничарска“ партија од новембра води у свим националним анкетама. Ни сам Кикл не крије своје амбиције – да постане народни канцелар.

Тај страшни човек, објашњава Politico, познат је, пре свега, по томе што је „орбаниста“ (име мађарског премијера постало је познато у Европи, и глобалисти њиме већ плаше своју децу). Најгоре што је Кикл урадио као министар унутрашњих послова, чиме Politico плаши читаоца,  јесте да је „центре за регистрацију” миграната преименовао у „центре за повратак” (са разумљивим конотацијама: кофер, железничка станица, мила домовина). Али – све је то још увек цвеће! Кикл је обећао да ће, кад дође на власт, искористити право вета Аустрије у Европском савету да укине „бесмислене“ санкције Русији. А током недавне посете Будимпешти свом колеги Орбану рекао је да му је циљ да Аустрију претвори у „другу Мађарску”, односно „рај за национално самоопредељење и отпор глобалистичком Бриселу”. А Аустрија и Мађарска, то вам и јесте Аустроугарска! Плус још и Словачка, која јури пуном паром.

У Словачкој глобалистима смета бивши премијер Роберт Фицо и његова „проруска партија“ Smer-SD. Фицо се већ зарекао да ће, ако буде изабран, прекинути војну подршку Украјини, чиме ће заслужити симпатије народа. Очигледно је да ће Фицо следити Орбана у тако важној ствари за здравље земље као што је протеривање из ње демона Сороша. Сорош и НАТО агенти активно раде у овој земљи на пољу „преваспитавања“ њеног становништва у правом смеру. Управо пре неки дан у Братислави је избио прави скандал, повезан са објављивањем докумената који о томе сведоче.

И одмах му је додат нови. Испоставило се да је 21 милион буџетских евра, уместо за социјалне потребе, пребачено у Сорошову фондацију за „интеграцију Украјинаца у Словачкој“. Опозиција кипи, а на трагу народног негодовања Фицове акције скоковито расту. Штавише, за разлику од Аустрије, где ће избори бити одржани тек на јесен 2024. године, избори у Словачкој су пред вратима. Фицо има све шансе да дође на власт, да шутне Сороша и испрати Европски парламент. А што се тиче Аустрије, чијег десног скретања се глобалисти највише плаше, ту они још имају времена да зауставе претњу. Politico недвосмислено наговештава како демократија функционише у оваквим случајевима, подсећајући на случај Кикловог претходника на месту лидера партије Слободе, Хајнца-Кристијана Штрахеа. Он је 2019. године „отказан” уз помоћ скандала који су вешто организовале спец-службе.

У међувремену, ужас „популистичке ренесансе” већ расте у самом срцу слободног света. У Немачкој, „ултра десничарска Алтернатива за Немачку“ заузима друго место по рејтингу, што следи из најновијих анкета DeutschlandTrend за ТВ канал ARD (против 29% конзервативног блока ЦДУ/ЦСУ – 18% Алтернатива и исто толико СПД). Штавише, рејтинг „проруских популиста” последњих недеља стално расте, док владајућих социјалдемократа пада. Од прошлих избора, подршка „семафорском блоку” пала је са 52 одсто на 40 одсто. Сад је јасно зашто глобалистичка штампа диже толику галаму око „десничарског реваншизма“ у Европи. Истовремено, треба добро разумети да се „реваншистима” и „фашистима” у данашњој Европи називају конкретно они који се не допадају Сорошу. То јест, ако имате смелости да се одупрете рушењу националне културе, рушењу сопственог идентитета и изопачавању властите деце ЛГБТ агендом, ви сте „реваншиста“ и „фашиста“.

Тако жигошу и „Алтернативу за Немачку“, која је израсла на просторима бивше Источне Немачке, мање склоним рушењу националног идентитета у киселини сорошизма (назовимо је тако). Јасно је да се цео „реваншизам-фашизам“ Алтернативе (као и Орбана, Кикла и Фица) састоји само у нелицемерном патриотизму и љубави према својој земљи. Ово последње у данашњој Европи (посебно у Немачкој) готово да је ствар за судско гоњење. Поготово ако то почнете да признајете јавно.

(Взгляд; превео Ж. Никчевић)