НИНА КАДИЋ ЈОВОВИЋ: Не заборавимо земљу у којој нам је пупак резан

Клишеисан поглед на руску културу гдје се рускост поистовјећује са балалајком, матрјошком, бутилком водке и шапком-ушанком смо, ваљда, превазишли. Одвећ смо образовани и сувише племенити да би иманентно руско повезивали са карикатуралним и гротескним особеностим које нам запад нуди.

Савремена социологија нам пружа око три стотине дефиниција културе, од којих је већина једнострана и контрадикторна. Уколико о култури размишљамо као о философском посматрању управљеном на смисао, сврху и вриједност дате културе, њене услове и облике појављивања, избјећи ћемо разна изображавања и бесмислености културних напора наочиглед самотока процеса природе. О култури можемо говорити и као о егзистенцији  карактеристика превасходно духовних и моралних снага, те њиховом даљем уобличавању.
У многим културама постоји прецизна граница између оних који су носиоци дате културе и оних који то нису. Носилац културе ту границу јако и јасно подцртава, граница постоји упркос људскости, а оно што је карактеристично за руску културу јесте да она било ког човјека, ма како различитог у смислу било какве замисливе подјеле, сматра Човјеком.  Управо у томе лежи свекосмички, свеобухватни карактер руске културе.
Ако калвинизам није дозвољавао сиромашнима пуноправност, култура диктатуре пролетеријата је то право одрицала богатима и свештеницима. Савремена америчка политичка култура признаје за пуноправне само три категорије: оне које признаје демокртија САД, оне који теже демократији САД или оне који су политички савезници САД, док ће се сви остали вратити на фабричка подешавања или што би ван савременодемократских еуфемизама значило – демократији ће их научити бомбардовање и вратити их у камено доба, чисто из дидактичких разлога.
Постоје тежње да се Русија сведе само на етничку чистоту, а основна мана те идеје, осим смањивања њених граница на период од прије 16. вијека, јесте у одрицању свеукупне руске културе и у одрицању свељудске суштине која не дозвољава одрицање од Човјека, и сматра за свога свакога, ма кога, ко није свјесном подлошћу урадио нешто што би га удаљило од те руске културолошке суштине, тј. карактеристике човјечности.
Управо зато је Други свјетски рат за Русе био страшан потрес у којем се њихова култура сударила са апсолутним злом, изненађујуће, усмјереним ка њима. Руска култура тако нешто није ни сматрала за могуће.

Човјечан однос према другима и одсуство представе према апсолутном злу дају Русима велику прилагодљивост, не да само воде успјешне преговоре, него и да изазивају дуготрајну симпатију према себи, посебно ако се има у виду разлика између руских и других култура. Управо та црта у случају одређених конфликата и чини Русе рањивима.

Антагонистичко сједињавање европских и азијских црта у руској култури  створило је скуп контрадикција зашивених под исту кожу, па су самим тим и носиоци такве културе, под обавезно, квалитетнији, потпунији. Формула руског друштва подразумијева принудно спољашње обједињавање потпуно слободних унутрашњих елемената: руски сељаци су сами по себи веома добро живјели самостално (европска индивидуалност), али у исто вријеме стални напади азијских племена (азијско варварство) су руску породицу чинили рањивом, стога су се оне удруживале не би ли опстале, и ето откуд прича о супротстављености елемената.
Особеност руске културе да склапа и у један лик смјешта вриједности конкуренције (такмичење између самих себе) и солидарност (увијек у заједници против нападача, сада би ваљало испустити уздах и свом народу поручити штогод) је несумњив квалитет и један од разлога зашто Русија одолијева и даље и упркос.
Култура подразумијева и однос према другоме, а он треба да буде онакав каквим нас јеванђеље учи.  Од Руса научисмо да душом мјеримо, умом провјеравамо и – вјерујемо.
И да не заборавимо земљу у којој нам је пупак резан.
Толико о руској. Култури.