Када се ради о COVID-19, изгледа да Емануел Макрон пева исту песму коју и Ангела Меркел, која је такође против затварања граница. Није ли ово пример тога како западна либерална идеологија игнорише нужност и здрав разум? Хајде да направимо једно поређење. У свом обраћању нацији прошле ноћи, Макрон је изјавио: „Овај вирус нема пасош“. Додао је: „Нема сумње да ћемо предузети мере да затворимо границе, али тек онда када то постане битно… Јер европски ниво је тај на којем смо изградили наше слободе“.

Макрон од следеће недеље затвара све школе, обданишта, универзитете и дневне боравке, а позвао је и рањиве категорије становништва да се самоизолују. Али ако било ко из земаља у којим је коронавирус још већи проблеми даље буде могао неконтролисано да улази у Француску, неће ли ове мере бити подривене у старту? Исто је и са Немачком. Ангела Меркел је рекла ове недеље да „ми у Немачкој, у сваком случају, сматрамо да затварање граница није адекватан одговор овом изазову“.

ЗДРАВ РАЗУМ
Упоредимо овај „отворене границе“/„морамо да штитимо Шенген“ приступ са оним у Чешкој, Словачкој, Аустрији и Мађарској, земљама-чланицама ЕУ. Прогласивши ванредно стање у трајању од 30 дана, чешка влада је затворила границе за људе из 15 земаља погођених коронавирусом и забранила је својим држављанима да их посећују. Од следећег понедељка, сва међународна путовања у Чешку и из Чешке практично ће бити забрањена. Словачка данас затвара границе свим странцима осим оним који имају дозволу боравка, уз паралелно саопштење свим Словацима у иностранству да ће морати да буду две недеље у карантину након повратка. Аустрија је блокирала сваки прилаз са италијанске стране, осим уколико немају здравствени сертификат. Мађарска је забранила доласке из Италије, Кине и Ирана.

Но, изгледа да у Западној Европи посвећеност очувању „отворених граница“, чак и у периоду потенцијално веома екстремне здравствене кризе, има већу снагу од других брига. Пример овог фундаменталистичког и веома догматског приступа може се видети у твиту белгијског посланика Европског парламента – Ги Верхофстата, који је изјавио: „Национализам није одговор на COVID-19, јер вирусе није брига за границе и националности“.

Али већ са најосновнијег медицинског нивоа таква Верхофстатова изјава је тотално блесава – чак и по његовим стандардима блесавости. Наравно да вирусе није брига за границе и националности – па потенцијално могу инфицирати било кога – али онда када је конкретни вирус присутнији у једним земљама него у другим, има смисла ограничити или забранити приступ људима из тих најгоре погођених земаља како би се минимизовале шансе за ширење заразе. Ово није питање тога да ли сте за или против имиграције (узгред, ја сам генерално за), овде се ради о здравом разуму у ванредним временима.

Осврнимо се на стриктне карантинске мере које је Хонгконг увео за путнике из континенталног дела Кине, као и на случај Вијетнама. Чим је вирус крајем јануара кренуо да се шири, Вијетнам је делимично затворио своје границе са Кином (као и школе) и престао да издаје визе кинеским туристима. Последица тога је да је ова држава имала свега 16 случајева коронавируса и сви пацијенти су се опоравили. Међутим, пре неколико дана, број случајева скочио на 35, након упада вируса путем авиона из Британије. Надлежно министарство је саопштило да већину од 13 путника који су били позитивни на тесту чине Британци или Вијетнамци који су путовали по другим деловима Европе, укључујући Италију.

МОРАЛИСАЊЕ И БЕЗБЕДНОСТ
Путовања по иностранству можда омогућују да проширите видике, али, нажалост, такође помажу да се шири COVID-19. Заиста не морате бити Алберт Ајнштајн како би схватили да што су отвореније границе, то су веће шансе да ће у земљи доћи до раста броја оболелих од коронавируса. Ипак, најмоћније државе ЕУ – за разлику од оних прагматичнијих из Источне и Централне Европе – изгледа да моралисање и либералну идеологију стављају на прво место. Наравно, може се разглабати о моралном питању  са „слободним покретом“, но у доба кризе, владе морају да забораве на све то и ставе безбедност сопственог становништва на прво место. Национализам? Не, тако изгледа када владе раде оно за шта су изабране.

Ако можемо овим поводом да критикујемо Макрона и Меркелову, можемо и Бориса Џонсона. Пуни авиони људи који долазе из најгоре погођених регија Италије слећу у Британију без икаквих адекватних провера. На прошловечерњем „Времену за питања“ на Би-Би-Си-ју, професор Џон Ештон – бивши директор Завода за јавно здравље – истакао је како је око 3.000 навијача шпанског фудбалског тима Атлетико Мадрид било у Ливерпулу ове недеље ради утакмице Лиге шампиона. Број случајева коронавируса у Шпанији премашио је 1.600, а око половине њих лоцирано је у Мадриду.

Две трећине смртних случајева у Шпанији догодило се у Мадриду. Међутим, како је то професор Ештон истакао, Мадриђани су се у уторак и среду размилели по Ливерпулу, испијајући пива по баровима, смештајући се у хотеле и користећи јавни превоз. Како владе могу да кажу да чине све што могу како би спречиле ширење коронавируса када се и даље одвија неограничено кретање људи из жаришта COVID-19?

Можда је истина, како је то Макрон рекао, да је „ниво на којем смо изградили своје слободе европски“, али шта нам вреди слобода ако значи „слободу“ да умремо од коронавируса зато што се не предузима најлогичнији, најрационалнији потез?

Аутор Нил Кларк је новинар, писац и блогер

Извор RT