Нил Фергусон: Трамов „Њу дил” – трансформација Америке

Доналд Трамп

Рузвелт до данашњег дана држи рекорд по броју извршних наредби у првих сто дана председничког мандата: 99, а на другом месту је Бајден са 42 наредбе из 2021. године. Трамп би ускоро могао оборити Рузвелтов рекорд

Ако се питате зашто вам протекле две недеље америчке политике делују као без историјског преседана, то је зато што нисте били ту 1933. године. Не, не говорим о Немачкој те године (молио бих Тхе Неw Yоркер да коначно пензионише своју апсурдну аналогију „Трамп је Хитлер!“). Говорим о Сједињеним Државама 1933. – тачније о четвртом марту те године, дану када је једна подједнако радикална администрација започела 100 дана националне трансформације.

Заправо, „национално посвећење“ била је фраза коју је Френклин Делано Рузвелт употребио у свом ватреном инаугурационом говору. Он је одмах предузео темељно преобликовање обима и структуре федералне владе. Рузвелт до данашњег дана држи рекорд по броју извршних наредби у првих сто дана председничког мандата: 99, у поређењу са 42 наредбе Џоа Бајдена и 33 Доналда Трампа у првом мандату. Али Трамп 2.0 би ускоро могао оборити тај рекорд.

Вреди размислити о брзини којом је „Њу дил“ спроведен. Првог дана, Рузвелт је прогласио четвородневни национални „банкарски празник“ (нерадни дани за банке, прим. прев.) како би зауставио катастрофалне „навале“ на банке којима је извлачена готовина из америчког економског живота. На ванредној седници, деветога марта, Конгрес је усвојио Закон о ванредним мерама за банкарство – прву од 15 значајних законодавних мера донетих у првих сто дана.

Донет је и Закон о одржавању кредита Владе Сједињених Држава, који је довео до смањења државних издатака. Закон Кален-Харисон је легализовао продају пива и вина по први пут од почетка забране алкохола 1920. године. Закон о пољопривредној прилагодби успоставио је нови систем подршке за фармере.

Осталим законима формирани су: Грађански конзервациони корпус, Савезна управа за ванредну помоћ, Федерална корпорација за осигурање депозита, Национална управа за опоравак, Управа за јавне радове и Управа за долину Тенесија — највеће индустријско предузеће у власништву владе у америчкој историји.

Следеће године основане су Комисија за хартије од вредности и берзу и Савезна комисија за комуникације. Круна „Њу дила“ било је увођење социјалног осигурања, америчког еквивалента државне пензије, 1935. године. У мери коју данас мало ко разуме, многе карактеристичне одлике савремене федералне владе потичу из Рузвелтовог периода „Њу дила“. Чак и Федерални истражни биро (ФБИ) и ширење изузетно великог затворског система САД датирају из 1930-их.

Обарање рекорда

Као што сам рекао, Доналд Трамп је, чини се, одлучан у намери да обори Рузвелтов рекорд. Од своје инаугурације, за само десет дана, издао је 64 извршне наредбе, од којих је 20 било везано за структуру и функционисање саме владе, укључујући пет оних које су се односиле на укидање свих програма за различитост, равноправност и инклузију (ДЕИ); десет на националну безбедност и спољну политику; девет на имиграцију; и по шест на економију и енергетику.

Заправо, о Трампу 2.0 треба размишљати као о обрнутом „Њу дилу“. Ако је Рузвелт започео обимну експанзију федералних агенција која се наставила 1960-их и 1970-их, Трамп покушава да „врати време уназад“ кроз смањење федералне бирократије низом председничких декрета.

Размотрите само широк спектар мета које је Трамп до сада гађао. Увео је забрану запошљавања, замрзавање даље регулације, укидање рада од куће, крај „инструментализације државних органа“ (што се односи на правне поступке Министарства правде против њега), забрану федералне цензуре, па чак и правило да агенције више не смеју бити смештене у ружним модерним зградама.

Док је Рузвелт створио мноштво нових агенција, Трамп је основао само једну – Одељење за ефикасност владе (Доге) – чија је једина функција да докине и смањи остатак владе, чинећи је технолошки напреднијом.

Саме по себи, пет извршних наредби против ДЕИ, које не само да укидају ДЕИ већ и 60 година стару политику афирмативне акције, представљају контрареволуцију у влади од историјског значаја, како је приметио Кристофер Колдвел у Тхе Фрее Пресс-у.

Постоје и друге сличности између Трампа и Рузвелта. Рузвелт је своју револуцију продавао јавности кроз пријатне, народске „разговоре крај камина“ на радију. Трампов еквивалент су „трутови (истине)“ које објављује на Трутх Социал-у, платформи коју је створио након што је избачен са Твитера у јануару 2021. године.

Отпор система

Рузвелт се суочавао са различитим противљењима. У фебруару 1933. за длаку је избегао атентат који је извео Ђузепе Зангара. У мају 1935. Врховни суд је прогласио закон којим је основана Национална управа за опоравак неуставним. Смањење потрошње за 40 одсто на бенефиције за ветеране изазвало је успешан народни отпор. Еквивалентан отпор Трампу доћи ће од нижих, либералније настројених судова, синдиката из јавног сектора, као и традиционалних медија.

Истина, Рузвелт је имао много јачу већину у Сенату (59 од 96 места) и Представничком дому (готово три четвртине од 405 места). Али то није значило да је Конгрес био пука формалност. Демократе су биле дубоко подељене и често недисциплиноване. Рузвелт је често морао да користи (или барем да прети кориштењем) своје право вета, а још чешће „председничку патронажу“ како би обезбедио гласове.

Али постоје две много веће разлике. Прво, Рузвелт је положио заклетву при крају Велике депресије, најгорег периода економске кризе од Индустријске револуције. Трамп ступа на дужност након дуготрајног постпандемијског бума који је пркосио ономе што је већина економиста сматрала неминовним утицајем високих каматних стопа.

Друго, у спољној политици, Рузвелт је у почетку био политички патуљак. Осим своје ране политике „доброг суседа“ према Латинској Америци, показао је велику слабост. Смањио је војну потрошњу за 29 одсто између 1932. и 1934. године. Обновио је односе са Совјетским Савезом у новембру 1933, игноришући доказе о Стаљиновој тиранији.

Изолационистички Закони о неутралности спречавали су извоз оружја. У пракси, први Рузвелтов мандат био је најизолационистичкији у америчкој историји. „Торпедовао“ је Светску економску конференцију одржану у Лондону у јулу 1933. године. Такође је додатно повећао царине, чак и више него што је то учињено Законом Смита и Холија из 1930. године.

Трамп се, с друге стране, вратио у Вашингтон као врховни командант у толико ратоборном расположењу да то мирише на хибрис. Иако има довољно брига са осовином ауторитарних режима који угрожавају не само Украјину и Израел, већ и Тајван и Филипине, Трамп изгледа ужива у понижавању лидера мањих земаља, посебно Колумбије, Данске и Панаме.

Његово провоцирање одлазећег канадског премијера Џастина Трудоа било је гротескан начин опхођења према суседној држави, са којом САД деле много више од саме границе. Његово оштро инсистирање да Бењамин Нетањаху треба да постигне договор са терористима Хамаса било је узнемирујуће за најватреније присталице Израела. Трамп је био оштрији према Русији него што се очекивало, а блажи према Кини и Ирану. Ако је ово стратегија националне безбедности, њена логика је нејасна.

Рузвелта се данас сећају са симпатијама. Али то није због успеха „Њу дила“. Економски гледано, он је био углавном неуспешан. Опоравак је уследио тек када су Сједињене Државе са закашњењем, али масовно, почеле да се наоружавају против претње сила Осовине. Носталгија за Рузвелтом много више има везе са његовим вештим вођством током рата, него са бирократским творевинама из првих 100 дана председниковања.

Ово није Западно крило

Шта то подразумева за начин на који ће Трамп бити памћен? Да би се одговорило на то питање, прво треба ослободити себе онога што зовем Вудвардова илузија. Више од пола века, Американци су охрабривани да разматрају своју владу као стварну верзију телевизијске драме Западно крило. Сваког председника прати најмање једна бестселер књига новинара Боба Вудварда.

У том свету постоји „монархистички“ лик који се зове председник. Драма се одиграва у његовој Белој кући. Постоје две фракције: Добри момци (службеници који су спремни да разговарају са Вудвардом) и Лоши момци (њихови непријатељи). Понекад је сам краљ зликовац (Никсон); понекад је диван, али са манама (Клинтон); понекад није на висини задатка (Форд, Буш млађи). Али број ликова је углавном мален. И обично постоји једно велико питање (на пример, Буш млађи и Рат против тероризма).

У стварном свету, америчка федерална влада је доста другачија. Председник седи на врху великог „организационог дијаграма“. Постоји 15 извршних министарстава и 430 федералних агенција — 229 агенција и 201 подагенција. Процес којим извршна власт стално дели сама себе, попут брзо растућег ћелијског организма, може се пратити од Рузвелта. У самој Белој кући постоје Национални савет за безбедност и Национални економски савет, да поменемо само два извора председничких саветовања.

Прави задатак председника је да покуша да осигура да ова огромна мрежа институција колективно функционише на начин који барем приближно подсећа на платформу на којој је водио кампању. Тачније, председник делује као арбитар када се сукоби између супротстављених агенција не могу решити унутар бирократије.

А ово је само извршна власт. На крају Националног мола налази се Конгрес, којем Устав даје овлашћење да доноси законе. Врховни суд има последњу реч ако се председничка наредба или акт Конгреса изазову као неуставни или нелегални. И не смемо заборавити један подједнако независан орган, који оснивачи нису предвидели и који је основан тек пред сам Први светски рат: Федералне резерве. Оне имају одговорност да утичу на стопе инфлације и незапослености и одређују степен тешкоће са којом Министарство финансија може да финансира свој дефицит.

Међутим, организациони дијаграм је заправо збуњујући. Прво, само мали део кључних позиција је попуњен. Од 1.300 које је потребно потврдити у Сенату, потврђено је само шест, 70 је у разматрању, 38 чека формалну номинацију, а 569 позиција немају Трамповог номинованог кандидата. Процес потврђивања с временом постаје све спорији. Трамп 1.0 је у својој првој години успео да добије само 238 потврђених позиција.

Друго, са свим овим хаотичним и брзим активностима, неспоразуми су неизбежни. У среду је Канцеларија за управљање и буџет Беле куће морала да повуче меморандум који је издат два дана раније, а који је замрзао федералне грантове и зајмове. Да ли је Трамп уопште знао за овај меморандум (ОМБ Меморандум М-25-13)? Вероватно не.

Шест фракција

Треће, као што је увек случај, чак и људи које председник постави, раздељују се на фракције, а оне нису нужно у складу са организационим дијаграмом. Тренутно видим настанак око шест различитих фракција:

• Оригинални „магаши“ око заменика шефа кабинета, Стивена Милера, за које је имиграција најважније питање.
• Црвенопилулаши (црвена пилула у филму Матрикс симболизује спремност појединца за суочавање са истином; прим. прев.), односно технолошка екипа која се удружили с Трампом тек прошле године, а чији лидер, Илон Маск, има амбицију да уради оно што је учинио са Твитером када га је преузео: да драстично смањи платни списак и очисти га од „вируса воукизма“. (Напомена: овонедељни меморандум који нуди федералним радницима пакет отпремнина прекопиран је из Маскове кампање смањивања броја радника на Твитеру.)
• Људи са Волстрита, око секретара за финансије Скота Бесента, који знају да се председник игра са ватром ако каже или уради било шта што Тржиште (Мр. Маркет) не одобрава, а чији идеал је да понове Реганове резултате.
• Јастребови из области националне безбедности, укључујући државног секретара, Марка Рубија, и саветника за националну безбедност, Мајка Волца, који свој посао виде у обуздавању Кине, Русије, Ирана и Северне Кореје.
• Реалисти или „ограничавајући фактори“, посебно министар одбране Пит Хегсет и потпредседник Венс, који су више од јастребова забринути да САД случајно не упадну у Трећи светски рат.
• Очигледни изолационисти, под утицајем Такера Карлсона (кључне фигуре без званичне позиције) и најстаријег сина председника Трампа, који страсно мрзе претходну генерацију републиканских првака спољне политике – „неоконзервативце“ – које виде као прекомерно расположене да ангажују ресурсе САД на Блиском истоку и, посебно, у корист подршке Израелу.

Хенри Кисинџер је једном сјајно приметио да не постоји „америчка спољна политика“. Према његовим речима, постоји само „низ потеза који су произвели одређене резултате“ који „можда нису били планирани“ и на које „истраживачке и обавештајне организације, било стране или националне, покушавају надовезати рационалност и доследност (…) које просто нема“.

Наслов есеја из 1968. године у коме су се те речи појавиле био је Бирократија и креирање политике. Кључ сваке администрације је у томе колико далеко може да управља бирократијом каријерних званичника, којима, како је Кисинџер написао у својим мемоарима, нема ништа драже него „да суоче доносиоца одлука са (три) избора: нуклеарни рат, тренутна политика или предаја“.

Велики одлучилац

Џорџ В. Буш је једном дефинисао улогу председника као „главног одлучиоца“. Или, како је показао Рузвелтов биограф, Џејмс МекГрегор Бернс, Рузвелт је црпео своју моћ из извесног степена организационог хаоса. Давао би три посла једном човеку и један посао тројици људи, а затим посматрао шта ће произвести настало такмичење. Тек онда би донео одлуку.

Али Рузвелт је такође знао како да инспирише, упркос томе што је био прикован за инвалидска колица – или можда баш зато што је, суочен са дечијом парализом, успео да је превазиђе без губитка своје радости живота. „Након што сам провео сат времена са председником“, узвикнуо је један иначе озбиљан шеф агенције пријатељу 1933. године, „могао бих да поједем ексере за ручак!“

Трамп 2.0 несумњиво има нешто од тога у себи, за разлику од осетљиве и напете верзије из првог мандата. Преживљавање атентата и убедљива поновна победа на изборима донели су му нову сигурност. Али, може ли се сва та нова енергија усмерити ка ефикасном доношењу одлука? Током свог првог мандата, Трамп ни у једном тренутку није дозволио да његов шеф кабинета буде делотворан чувар капије.

Kao neki od američkih modela veštačke inteligencije koje su Kinezi tako revnosno kopirali, predsednik je „otvorenog koda“ – previše ljudi može da mu pristupi. Sklon je da bude impresioniran svakim ko svoju priču iznese sažeto i duhovito. Da li će Suzi Vajls kao šef kabineta biti uspešnija od svoja četiri prethodnika – Rajnsa Pribusa, Džona Kelija, Mika Malvejnija i Marka Meduza – ostaje da se vidi. Prva bitka će biti da se Ilon drži podalje od Bele kuće, a ishod je još uvek neizvestan.

Ono što se čini više nego verovatnim jeste da ćemo na kraju dobiti strategiju nacionalne bezbednosti u kisindžerovskom smislu – „niz poteza koji su proizveli određene rezultate“ koji „možda nisu bili planirani“.

Ruzvelt nije 1933. godine imao za cilj da postane arhitekta pobede u svetskom ratu 12 godina kasnije. Ciljevi Nju dila bili su 100 odsto usmereni na unutrašnju politiku. Trampova „umetnost novog dila“ je istovremeno i jednak i suprotan fenomen: on namerava da smanji vladu, ali i da proširi moć SAD, od Panamskog kanala do Grenlanda.

Jasno je da nas čeka stotinu dana podjednako burnih kao oni kojima su naši dedovi svedočili pre 92 godine. Ali, kuda će nas to odvesti? Zakon neželjenih posledica predstavlja ograničavajući faktor, čak i za najmoćnijeg čoveka na svetu.