НИКОЛИНА ЂУРОВИЋ: МОЖЕ ЛИ ПИСАЦ ДА ПИШЕ А ДА НЕ ПРЕПИШЕ?

Писати, написати, описати, исписати, уписати, натписати, потписати, записати, дописати… Преписати. Може ли појета да опише а да не препише? И да ли се испод свога потпише? Да ли ревносно компилује или пак самотан умује? Да ли сваки преписује увијек кад исписује? Или само дописује? Милтон од Дантеа, Његош од Милтона? Његош с висине, сви од Његоша? Ријеч ради ријечи, ријеч јер хоћеш рећи? Шта он то важно уопште има да запише, а да не препише?

Знао сам једног што је исписивао, па се потписивао. Како је само пером мицао! Каже да није преписивао. А ја знам да је много више реципирао, можда се само надахњивао. Нешто мање је расуђивао. Књигу је највећма заволио, библиотека му бјеше филотека. Бјеше му она и апотека. Кад заболи, он правац у библиотеку по кућну апотеку, Шолохова у два тома и трчке дома. Имао је и право, са већима од себе је друговао! Разгледа он своју апотеку, тражи себи лијека. Два ретка првог тома и нађе лијека. Излијечен је ријечима. Волио је наш пријатељ ријечи. Био је он фетишиста. Био је он ријека ријечи. Сложенице, кованице, туђице… Теци ријеко, теци! Само нек је ријечи! Његове ријечи биле су лингвистички коректне, мелодијски уравнотежене, стилски пренаглашене, метрички усаглашене. Његове ријечи биле су ,,лепе“, његова ,,песма“ била је ,,цела лепа“. Волио је наш пријатељ ,,лепо“. Волио је наш пријатељ исправно и равно. Само равно било је ,,лепо“. Само равно било је исправно. Равна библиотека, права апотека, исправна ријека, страва ,,песма“. Ковао је наш пријатељ ,,песму“. Мјерио, премјеравао, писао, брисао, брљао, исправљао, ријечи… Пребирао, сабирао, убацивао, избацивао, бирао, одабирао, ријечи… Романизме, англицизме, архаизме, турцизме, германизме, локализме, ријечи… Миле, драге, љупке, слатке, дражесне, красне, ријечи… Сковао је наш пријатељ ,,песму“, најдражу и наjисправнију од свију икада. Уградио је наш пријатељ ,,песму“, у најслађу и најравнију књигу икада. Метнуо је наш пријатељ књигу у најкраснији и најправији претинац икада. Засио је наш пријатељ у свом милом, љупком, дражесном му дому и одмјеравао. Дивио се он тој дивноћи, пуноћи, правоћи! Све је право, све је исправно! Дивио се и праха с претинца није мицао. Дивио се и прашину с књиге није тицао. Дивио се ал’ књигу из претинца није ником примицао. Својом књигом никог није дотицао, њоме никог није подстицао… Јер, његова ,,песма“ била је само ,,лепа“. Његова ,,лепа песма“ ником не даде лијека. Његова ,,лепа песма“ имала је ,,лепе“ ријечи, ал’ та ,,песма“ његова не знаде да лијечи. Његова ,,песма“ била је рад ,,песме“, његове ријечи биле су рад ријечи, његове ријечи биле су од ријечи. Та његова ,,лепа песма“ била је ,,слепа“, појац те ,,песме лепе“ баш ,,слепац“ бјеше. Ташто празнословље. Фијаско!

Знао сам и другог што је исписивао. Како се само усредсријеђивао. Како је духом мицао! Кад затреба му ријечи, не одлази у филотеку, он зарони у сриједу, те кроји нове ријечи. Он зарони у сриједу, те ето ријека ријечи. Кад затреба му ријечи, он добро се намучи, муку мучи, те пјесму сачини. Кад затреба му ријечи, он затвори очи, погледа у небо, низ грбину дугину, надолазе ријечи. Он затвори очи и проводи ријечи, он проводник је ријечи. Тих чудесних, магичних, исцјељујућих ријечи. Тих claritas, veritas, arcus caelestis ријечи. Тих свјетлошћу натопљених, веризмом протканих, бојама дугиним обојених ријечи. Јер, њему су лијепе само оне ријечи, које сасвим по страни од осталих ријечи, сијају од праведности, не можеш их спријечит. Од сржи њему лијепе су ријечи, од ријечи из сриједе он пјесму испреде. Од јада њему лијепе су ријечи, без по муке та пјесма иде му од руке. Од Ума њему лијепе су ријечи, од Ума његов избор је ријечи. Јер зна он да Ум лијечи, да Ум подучи, научи и обучи. Хеј ти Умни, дај ми ријечи! Дај ми ријечи, имам нешто важно рећи! И посла Ум разуму ријечи. Те разум срочи, поучи, залијечи. Те разум за топос одабра логос, римује га с космос, јер иде уз логос. Та умна пјесма о логосу пјева. Та умна пјесма, смјеста, покреће са мјеста! Но живљу бјеше чудна, та пјесма умна. Бјеше њима страшна та пјесма strana. Тај умни појац њима бјеше чудац. Јер, његове нијесу од ријечи ријечи. Јер, његове нијесу рад ријечи ријечи. Његове су рад Ума ријечи. Ето правих, са висине ријечи! Те се тако појац чудац с том пјесмом с висине вазнио у висине. Те се тако појац чудац с том пјесмом узвисио, у вјечност уписао. Без Ума се пјесна не испјева, без Ума се кућа не сакова! Да је вјечна чудна пјесна! Благо благословље. Gol!

Логос – Ум, разум, ријеч. Раштркане ли ријечи! (Прим. аут.)