НИКОЛАЈ БЕРЂАЈЕВ: СВЕТСКА ОПАСНОСТ/ ПРЕДГОВОР ЗА КЊИГУ „СУДБИНА РУСИЈЕ“

ВЛАДИМИР ДИМИТРИЈЕВИЋ

УВОД ПРИРЕЂИВАЧА

Руски философ Николај Берђајев објавио је књигу „Судбина Русије“ у часу када је у Русији победила револуција, која ју је срушила до темеља и почела са изградњом онога што је Станислав Винавер поредио са чудовишним огледом, са „острвом доктора Мороа“. Берђајев је, као родољуб, свим срцем био за победу Русије, иако је, још пре 1917, знао њене слабости и опасности на руском путу. Поред ламентације над судбином Родине, Берђајев савршено сазире судбину Европе, и то почев од Немачке: Немачка, која изгледа као да побеђује, и која у том тренутку држи Украјину, није ништа друго до „наоружана немоћ“ ( тако ће бити и кад је Хитлер поведе на Москву, а тако је и данас, када се ова немоћ опет наоружава ). Што се Европе тиче, њој, вели Берђајев, предстоји огроман пораз – поразиће је, пре свега, Далеки Исток ( Кина, можда Јапан ), али и њено ишчадије, Далеки Запад ( Америка ). То се види и данас, када Доналд Трамп приморава полумртву Европску Унију да га следи ка новој милитаризацији – хитлеризацији, чији је циљ, опет и опет, да се не заборави, удар на Русију. А Кина иде својим путем моћи, корацима од седам миља.

Берђајев је знао да је слом Европе пред самом Европом. Надао се у ново буђење хришћанских сила које би слом зауставиле. Ипак, то се није десило: добили смо западно лице глобализма, Епстина, ђавола у служби сатане. У њему, а не у Христу, сјединио се сав Запад. И човечанство клизи ка амбису, на злом путу луциферијанском. Русија, са свим својим слабостима, остаје да се бори за Смисао Који је Богочовек.  

Вреди читати Берђајева. Да се види како истинска мисао може да гледа у дубину и висину, чак и кад се чини да је пала најгушћа магла у историји човечанства.

ПРИРЕДИО:

ВЛАДИМИР ДИМИТРИЈЕВИЋ

Са горким осећањем поново сам читао странице зборника чланака, написаних за време рата, пре револуције. Велике Русије више нема, и нема светских задатака који су пред њом стајали, које сам настојао да на свој начин осмислим. Рат се изнутра разложио и изгубио свој смисао. Све прелази у сасвим другу димензију. Оне оцене које сам примењивао у својим огледима сматрам суштински истинитим, али већ неприменљивим на савремене догађаје. Све се око нас у свету изменило и већ су потребне нове реакције живога духа на све што се збива. Те нове реакције потребне су и духу који је остао одан својој вери, својој идеји. Није се изменила вера, није се изменила идеја, него су свет и људи издали ту веру и ту идеју. И отуда се мењају судови о светским односима. Ниједан од задатака светског рата не може бити позитивно решен, а пре свега не може бити решено источно питање. Испадање Русије из рата чињеница је кобна за судбину рата. И кобни смисао тог испадања не видим чак ни у томе што оно даје превагу нашим непријатељима. Смисао тог догађаја лежи дубље. Руски пад и срамота доприносе војним успесима Немачке. Али ти успеси нису нарочито стварни, у њима има много привидног. Немачке победе нису увећале немачку опасност за свет. Чак сам склон да мислим да се та опасност смањује. Ратоборни и споља моћни изглед Немачке улива готово сажаљење ако се дубље загледамо у израз немачког лица. Немачка је савршено организована и дисциплинована немоћ. Она се напрегла, исцрпела и принуђена је да крије страх пред сопственим победама. Њена владавина над огромном, тајанственом хаотичном стихијом, која се некада звала Велика Русија, не може а да је не плаши. Она није у стању да овлада болесним и палим колосом. Мораће пред њим да узмакне, исцрпевши своје снаге. Снаге немачког народа све више се исцрпљују, као и снаге свих народа Европе. И сада пред европским светом стоје страшније опасности од оних које сам видео у овом рату. Будућност целокупне хришћанске културе старе Европе изложена је највећој опасности. Ако светски рат буде још дуго трајао, сви народи Европе са својим старим културама потонуће у таму и мрак. Са Истока, неаријског и нехришћанског, иде олуја на целу Европу. Плодовима рата послужиће се не они који на то рачунају. Нико неће победити. Победник више неће бити у стању да користи своју победу. Сви ће подједнако бити побеђени. Ускоро ће наступити време када ће већ бити свеједно ко је победио. Свет ће ступити у такву димензију свога историјског бића да ће те старе категорије већ бити неприменљиве.

Све време рата пламено сам заступао рат до победоносног краја. И никакве жртве ме нису плашиле. Али сада не могу а да не желим да се светски рат што пре оконча. То треба желети и са становишта судбине Русије и са становишта судбине целе Европе. Ако рат још буде трајао, онда ће Русија, преставши да буде субјекат и претворивши се у објекат, Русија која је постала поприште судара народа, наставити да трули, и то труљење ће предалеко отићи до дана завршетка рата. Тамне разорне силе, које убијају нашу отаџбину, све своје наде заснивају на томе да ће у целом свету наступити страшна катаклизма и да ће бити разрушене основе хришћанске културе. Те силе спекулишу на светском рату, и њихова очекивања нису без основа. Целој Европи прети унутрашња експлозија и катастрофа слична нашој. Живот европских народа биће одбачен ка елементарном, прети му варваризација. И тада ће казна доћи из Азије. На згаришту старе хришћанске Европе, исцрпљене, потресене до темеља сопственим варварским хаотичним стихијама, пожелеће да заузме господарско место друга, нама туђа раса, са другом вером, са нама туђом цивилизацијом. У поређењу са том перспективом читав светски рат је само породична свађа. Исход светског рата је овај: реално победити може само Далеки исток, Јапан и Кина, раса која себе није исцрпела, као и Далеки Запад — Америка. После слабљења и распада Европе и Русије завладаће кинештина и американизам, две силе које могу наћи тачке приближавања међу собом. Тада ће се остварити кинеско-америчко царство једнакости, у коме више неће бити могући никакви успони и уздизања.

Руски народ није издржао велико искушење рата. Изгубио је своју идеју. Али то искушење можда неће издржати ни цела Европа. И тада може наступити крај Европе не у оном смислу у коме сам о њему писао у једном од чланака ове књиге, него у страшнијем и искључиво негативном смислу речи. Мислио сам да ће светски рат извести европске народе изван граница Европе, превазићи затвореност европске културе и допринети уједињењу Запада и Истока. Мислио сам да се свет путем страшних жртава и страдања приближава решењу светско-историјског проблема Истока и Запада и да ће Русији у том решењу припасти централна улога. Али нисам мислио да Азија може коначно надвладати Европу, да ће приближавање Истока и Запада бити победа крајњег Истока и да ће светлост хришћанске Европе згаснути. А то нам сада прети. Руски народ није хтео да испуни своју мисију у свету, није у себи нашао снаге за њено испуњење, починио је унутрашњу издају. Да ли то значи да је идеја Русије и мисија Русије, како је ја разумем у овој књизи, била лаж? Не, и даље мислим да сам ту мисију исправно схватао. Идеја Русије остаје истинита и наког тога што је народ изневерио своју идеју, након тога што је ниско пао. Русија, као Божија мисао, остала је велика, у њој постоји неистребиво онтолошко језгро, али је народ учинио издају, саблазнио се лажју. У огледима из психологије руског народа, сабраним у овој књизи, може се наћи много тога што објашњава катастрофу која се догодила у Русији. Осећао сам од првих дана рата да и Русија и цела Европа ступају у велику непознаницу, у нову историјску димензију. Али веровао сам и надао се да ће у решавању тајанствене судбине човечанства Великој Русији припасти делатна и стваралачка улога. Знао сам да су у руском народу и у руској интелигенцији скривени почеци самоуништења. Али било ми је тешко допустити мишљење да дејство тих почетака може да оде тако далеко. Кривица не лежи само на крајњим револуционарно-социјалистичким струјањима. Та струјања су само довршила разградњу руске војске и руске државе. Али су ту разградњу започела умеренија либерална струјања. Сви смо томе допринели. Није требало расклимавати историјске темеље руске државе за време страшног светског рата, наоружани народ није смео да буде трован сумњом да га власт издаје и предаје. То је било безумље које је подривало могућност вођења рата.

Сада већ пред нама стоји други задатак, али и пред целим светом такође. Руска револуција није феномен политички и социјални, то је пре свега феномен духовног и религијског поретка. И Русију није могуће излечити и препородити само политичким средствима. Потребно је обратити се већој дубини. Руском народу предстоји духовни препород. Али руски народ не сме остати у усамљености на коју га осуђује катастрофа која се збила. У целом свету, у целом хришћанском човечанству мора започети уједињење свих позитивних духовних, хришћанских сила против сила антихришћанских и разорних. Верујем да пре или касније у свету мора настати „свети савез“ свих стваралачких хришћанских сила, свих верних вечним светињама. А започеће он покајањем и искупљењем грехова због којих су нам послата страшна искушења. Криви су сви табори и све класе. Искључиво потонуће Европе у социјална питања, решавана са злобом и мржњом, јесте пад човечанства. Решење социјалних питања, које превазилази социјалну неправду и сиромаштво, претпоставља духовни препород човечанства. Читаво столеће руска интелигенција живела је негацијом и подривала основе постојања Русије. Сада се она мора обратити позитивним начелима, апсолутним светињама, да би препородила Русију. Али то претпоставља преваспитање руског карактера. Мораћемо усвојити неке западне врлине, остајући Руси. Морамо осетити и у Западној Европи исту васељенску светињу којом смо и сами духовно живели и тражити јединство с њом. Свет ступа у период дуготрајног пропадања и великих потреса. Али велике вредности морају бити пронете кроз сва искушења. Ради тога људски дух мора оденути оклоп, мора бити витешки наоружан.

У овим чланцима живео сам заједно са ратом и писао у живом трептају догађаја. И задржавам доследност својих живих реакција. Али сада се са мојим мислима о судбини Русије меша много горког песимизма и силне туге због раскида са великом прошлошћу моје отаџбине.